U čauri ljubavi i razočarenja

Očekivanja su verovatno bila prevelika s moje strane, a njegova obećanja samo lažno slovo izgovoreno naglas. Tako je bilo divno živeti u toj iluziji. Maštati o sreći s čovekom, koji je po svim parametrima za mene bio idealan. Glasan, visok , snažan, neumoljiv, a opet mio i drag.

Prelepo mi je bilo biti ušukana u njegovom zagraljaju gde sam u njegovim velikim rukama bila mala devojčica željna još samo malo topline, nežnih poljubaca i mišica koje su mi govorile sigurna si tu. Držeći ga za ruku meni je ceo svet bio u njemu. On mi je bio dovoljan za razgovor, za šetnju, za osmeh, za svakodnevnicu... Oslanjala sam se na njegovo postojanje, tako da sam sve drugo zanemarivala.

Nosila sam se mišlju on mi je dovoljan. Ostali svi su tu, kao sporedni igrači u mom životu. Koji igraju neke male uloge, jer on igra onu najbitniju. ON je bio moj partner za zauvek. Za ono sedenje na verandi kad ostarimo, umotani u debele deke svih boja. Dok napolju duvaju jaki vetrovi mi se grijemo samo dodirom ruku. On je bio čovek koji bi noću sa mnom gledao zvezde i smišljao priče, koje bi čak i Andersena iznenadile.

A, onda puf! Sve je nestalo. Sad se ponovo treba vratiti starim putevima i polako ući u zonu ćutanja. Hodati kroz život s osmehom na licu. Koji je više za druge, nego za mene. Verovati da će se opet pojaviti neko, sa istom snagom i željom za ljubvalju kao i ja. Samo kako verovati u to, kad je vera ukradena!