Pusti da teče venama!

Samo je potrebno da prođe noć. One su opasne, kad sam emotivno iscrpljena. Opasno me razdiru i navode na razne ludorije. Po ko zna koji put ti si mi okrenuo leđa. A, toliko si me ubeđivao da nećeš. Verovala sam ti, sa malom dozom svesnosti da ćeš opet isto uraditi. Kad ti ona pruži ruku i nasmejeti se: Kako se osećaš? Je li poželiš da je uzmeš i poneseš u čarobni trenutak, kao mene? Da li je dodirneš ispod stola, po čarapi boje meda ili pomisliš, ja moram dalje s njom? Da li je to moranje uslovljeno ljubavlju ili je tvoja žrtva? Ne možeš mi reći, da su sve one divne reči i dela nestale preko noći. Ne možeš mi reći, da bežiš od mog pogleda jer me ne želiš. Ja te poznajem. Znam te, onoliko koliko ti mene ne poznaješ. Sad da sediš pored mene i da te gledam obučena u jarko crvenu haljinu, sa dužinom materijala koja otkriva moje noge, da li bi u tebi gorela vatra ili vladala bezdušnost. Da li bi tvoje šake čvrsto stisnute u pesnice, krenule da me dodirnu ili bi ih stiskao jer ti je mrsko gledati me? Dragi moj, moja i tvoja strast pokrenula je lavinu. Osećanja su proradila, ne zaustavljaj ih. Ne kidaj tek procvetale pupoljke. Pusti ih, proleće je. Neka se rascvetaju, kao mirisni i zanosni cvetovi. Ne zaustavljaj taj tok, jer bi to izlegalo kao da zaustavljaš vreme. A, ono je nezaustavljivo!