Zarobljenici ili ...?!

Zavladao je policijski čas. Vreme u kome je bolje da si u kući, nego vani, jer vreba nevidljiva opasnost. Stručnjaci tako savetuju i ajde makar jednom, da balkanski narod posluša savet. Neko se izmigolji to je u suštini u biti čoveka. Ali, je i snalažljivost. Kaže meni moj sin "A, mama kako ti možeš bez kafića?". Slatko pitanje mog desetogodišnjaka. Odgovor je jednostavan "Veoma lako. Živ se čovek na sve navikne. Prilagodi se trenutku". Čitam neki dan na ovim našim slatkim društvenim mrežama, sad će muževi ostajati kući i baviti se porodicom. Krenuće popravljanje nataliteta, itd... Zar izolacija treba da navede muža ili ženu da shvati šta je vrednost porodice. Da smo toliko ostali bez svesti i razuma da vreme koje trošimo na nebitne stvari je zapravo uzalud potrošeno vreme? Nisu tu krive ni kafane, ni klubovi. Krivi smo mi. Zar, na to ne poručuje da smo dobro zaglibili.Ipak s druge strane čovek se vraća prirodi. Da li znate koliko u poslednje vreme rade kosačice, sadi se cveće, ulepšavaju se dvorišta i balkoni? LJudi šetaju, na klupicama sede i uživaju u martovskom Suncu. Šalju se poruke, sa rečima: Ako je sve otkazano nije otkazano proleće, prijateljstvo, empatija, mašta i još mnogo toga. Gledajmo i tu vedru stranu. U svakom zlu postoji i dobro. U kanalima Venecije vratile se jata riba i labudovi, a do neki dan je sve neprijatno mirisalo na kanalizaciju. Utvrdili smo ko su nam pravi prijatelji i slavimo to što još niko nije ozbiljno ugrožen. Što ova pošast ide u horizontalu, a ne vertikalu. Što gubi na svojoj snazi i polako nestaje. Radujmo se, jer još ustajemo i ptice se čuju.