Čekanje

Da li zaista utiče toliko na mene? Pretvara moje lice u masku, sa osmehom i bez osmeha. Zašto dozvoljavam toliki uticaj na sebe i moje jadno srce? Mislila sam da je to konačno to. Neko drugačiji, iz nekog drugog meni veoma dragog grada, sa velikom željom da dođem, vidim ga i ne odem. Suze su se same slivale pri pomisli na odlazak. Ipak, odlazak je svaki put bio neminovan. Verovala sam u njegove reči, vidimo se i čujemo se. Ali, sa svakim mojim odlaskom ta snaga reči je gubila na jačini. Onda je došao trenutak, da je prestala. Prestala je reč koja nas je držala na velikoj udaljenosti, ali još većoj blizini srcu. Stalno sam mu govorila, ako nas šta drži, onda su to reči. Uvek su mi reči mnogo značile. Čvrsto sam se vezivala za njih, za obećanja. Obećanja, koja su lako preraslala u beznačajnu skupinu izrečenih reči i rečenica. Videla sam sebe uz njega i verovala u to. Mislila sam da sam prestala da verujem u ljubav. Sa njim ljubav je imala vrednost. S vremenom i ona je izbledila, kao i sve one izrečene reči. Čak mu ni moj glas više nije značio. Pretvarao se u njegove reči: „Nisi morala da se javljaš, mogla si još da čekaš". Kako ironično i hladno ovo zvuči. Nažalost je tako. Kako zvuči tako i izgleda. Više ne verujem da ću imati snage za nove reči, nova poznanstva. Moje snage su iscrpljene neželjnošću i odbijanjem. Ja sam znak u horoskopu, koji najviše oseti druge. Možda zvuči glupo, ali je istinito. Osetila sam onda na onoj zimi tu hladnoću u glasu. Pridavala sam to tuzi koja mi je parala srce, jer odlazim. Nije to bila tuga, već njegova neizgovorena reč. Reč koja mi je jasno poručivala: idi i ne vraćaj se više, jer sa svakim sledećim putem ja za tebe neću biti tu. Bi tačno. Više nije tu, ni rečju, ni glasom, a još manje osećajem. Ugasio je baš sve, sa rečenicom: Nisi trebala još, trebala si da čekaš!