I, šta ćemo sad?

I, šta ćemo sad? Opet rat, neizvesnost, strah. Taman kad sam pomislila kako ću lepo da živim. Deca velika, ja još sposobna za život, funkcionalna.

Zapravo, nije u pitanju samo rat,već nešto mnogo veće. Pokazati koliko su ljudi oholi, koliko treba da se mrze i to samo jedna vrsta ljudi. Zaboravljamo na sve druge ratove, sukobe, stradanja i okreću nam glavu da vidimo samo jedan rat. Da li je to kao dečija igra dok su dva u svađi, treći koristi. Samo što je taj treći ovde jedna velika sila, koja bi da upravlja sa milionima sudbina.

Hajde siđi ponovo i zavedi red. Nađi one koji te neće razapeti, mora na ovoj planeti da bude još čistih duša. Pogledaj u njih i spasi nas.

Sad nam truju i decu. Ubacuju u te nezrele i čiste mozgove svu prljavštinu što su skupili nezadovoljni statusima, životom i svime što ih okružuje. Truju jedine koje još mogu otrovati. Srećem jednog mladog čoveka danas, napunio je osamnaest leta. On bi da ide. Kaže sve što krenem da radim, neko me zaustavi. Nedozovljavju mi da poletim. Šta da mu kažem. Govorim ne idi, nije ni tamo tako sjajno, a dok mu to govorim pitam sebe: Možda je dete upravu? Ja imam sve, nekako sam uspela, a šta će ono. Za koga da se uhvati. Stajala sam pred tim mladim ljudima i želela da im kažem, meni je stalo. Ali, ja sam tako mala. Šta ja mogu? Ni mene neki mnogo veći ne slušaju, čak me i ne čuju. Pišem, govorim, ukazujem, ali ništa. Neki mozgovi su izgleda bolje sve sagledali od mene. A, gde ja gledam. Ja gledam u te mlade ljude. Oduševljavam se njihovim stavovima, samo se boji da ih neko ne zaprlja. Da ne pokleknu na prvoj barijeri. Koliko su jaki? Da li znaju da njihova borba tek počinje. Da ono što meni kažu mogu reći svima. Kako ih osokoliti? Ne mogu više da gledam da odlaze. A, ko će ostati? Kuda nas odvedoše ti uglancani mozgovi. Možda je to putokaz života. Moja borba sa njihovom borbom jednako naša borba. Pa, krenimo!