Roditelji traže hitnu obustavu nastave u “Ribnikaru”, stručnjaci objasnili da li je to najbolje za djecu
Grupa roditelja Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” dala je danas podršku inicijativi da odmah bude obustavljeno izvođenje nastave u postojećoj zgradi te škole i da se radna školska godina okonča sa 3. majem.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
- Više od 150 roditelja učenika ove škole zahteva da školska godina bude završena zaključno sa 3.05.2023, kao danom kada je tragični događaj nasilnim putem prekinuo normalno školovanje. Sve ono što se u školi dešavalo nakon 3.05.2023. godine predstavlja samo pokušaj da se nasilno uspostavi 'normalno' stanje u školi - piše u saopštenju koje prenosi Tanjug.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
Kako se tvrdi, krizni plan “koji uprava škole pokušava da sprovede po svaku cenu”, ima jedino za cilj da prikrije posljedice tragičnog događaja. Roditelji koji podržavaju ovu inicijativu smatraju da je plan za nastavak školovanja koji se sprovodi od 10. maja štetan po razvoj velikog broja učenika (ako ne i svih), i da je jedino rješenje momentalan prekid nastave i okončanje radne školske godine.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
- Školska godina se na tragičan način završila 3.maja. Svaki dan posle toga nije nastavak školske godine nego veštačko pravljenje da se ništa nije desilo. A desilo se. Deca su nam ubijena u školi - piše u saopštenju.
Kako se dodaje, roditelji su za ovakav stav dobili podršku eminentnih stručnjaka iz oblasti neuropsihijatrije i psihoterapije. U prilogu saopštenja navedeno je i mišljenje stručnog lica, neuropsihijatra i sudskog vještaka dr Zorana Đurića, koji se, takođe, zalaže da djeca iz škole “Vladislav Ribnikar” u maju završe ovu školsku godinu.
On je kao razloge naveo da masovno ubistvo devet vršnjaka i jednog radnika obezbjeđenja predstavlja snažan stres za učenike.
- Emocionalna klima drugarstva, igre, zajedničkog učenja, sigurnosti i poverenja je narušena ovim zločinom. Neka deca su prisustvovala zločinu i ranjena su, neka su preživela bez povreda, neka su bila u smeni i čula pucnje. Deca su traumatizovana, jer su direktno svedočila gubitku života svojih drugova, druga su sekundarno traumatizovana, jer su to odmah od njih saznala. Doživeti ranjavanje u oružanom napadu, prisustvovati smrti dragih drugova, saznati da drugovi sa kojima ste se viđali svaki dan u školi i u druženjima više nisu živi, traumatični je događaj prvog reda - naveo je dr Đurić.
Ovakvo stanje, dodao je, predstavlja posttraumatsku reakciju na katastrofički događaj. Prema njegovom mišljenju, da bi se ova posttraumatska reakcija smirila i sanirala, potrebno je da djeca ne dolaze u školu, na mjesto zločina, jer ih to retraumatizuje: izaziva im nevoljna sećanja na traumatični događaj (fleš-bekove), remeti im spavanje i sanjanje, primorava ih na ponašanje izbjegavanja - moraju da se klone svih mjesta, situacija i sadržaja koja ih na bilo koji način podsjećaju na zločin, to ih čini razdražljivom i depresivnom.
- Zbog toga traumatizovana djeca ne treba da idu u školu u kojoj se dogodio zločin. Ona sada ne mogu da misle na učenje. Ona sada treba da razgovaraju o onome što su doživela, da zajedno plaču, tuguju i razumeju ovaj strašni događaj. Ona mogu da se viđaju međusobno i sa svojim profesorima u nekom drugom prostoru. Da razgovaraju, da slušaju objašnjenja, da se teše. Da provode vreme u porodici, u ljubavi i miru koje im ona pruža - piše u mišljenju stručnog lica.
21° 10°
