BD ČITAONICA: Uhvati zeca

“Uhvati zeca” naziv je prvog romana mlade književnice Lane Bastašić koja je 1986. godine rođena u Zagrebu. Odrasla je u Banja Luci, a živi u Barseloni gdje uređuje književni časopis Carn de cap i vodi školu književnosti Escola Bloom. Do romana “Uhvati zeca”, koji je 2018. objavljen u Beogradu, o njenom književnom delu i radu vrlo malo se znalo. Lana je uspela da privuče pažnju i da osigura svoje mesto na regionalnoj književnoj sceni i to upravo pomenutim romanom čijoj vrednosti svedoči i nominacija za NIN-ovu nagradu.

Roman donosi priču o ženskom prijateljstvu o kojem nam priča Sara u prvom licu. Radnja romana se odvija na putu od Dablina, preko Zagreba, Mostara, Banja Luke do Beča. Na putovanje kreće zbog telefonskog poziva stare prijateljice Lejle koja joj kaže: “Saro, Armin je u Beču.” Pored pitanja ženskog identiteta i ženskih međuodnosa, roman se dotiče i tema rata i jezika, te jezičkog identiteta, ali ne direktno i ne na način na koji smo već navikli i koji je dosadio.

Rat je podloga romana, “kao seme iz kojeg proklija biljka vodeći vlastiti život nevezan za to seme, ali istovremeno toliko utkan i isprepletan da od njega ne može pobeći. Tako je rat, a uz njega i jezik, sastavni deo identiteta , neodvojiv”. Rat, odnosno nesrećni slučaj koji se desio zbog rata (nestanak Armina) jeste glavni uzrok ponovnog susreta prijateljica i njihovog neobičnog putovanja.

Na početku romana upoznajemo ih kao odrasle, fomirane ličnosti. Sara živi u Dablinu, svoj život deli s Majklom u stanu bez zavesa, gledajući golog komšiju i vodeći računa o jednom avokadu. Lejla živi u Mostaru, udata za izvesnog Dinu. Potom sledi niz retrospektivnih epizoda iz kojih saznajemo o njihovom prijateljstvu, počev od prvog razreda osnovne škole, pa dalje kroz njihovo zajedničko odrastanje.

Lana Bastašić. (foto: Juan Diego Valera)

Odlomak

“Počnimo, na primjer, od plaže. Plaža je dugačka i puna glasne djece. Histerične majke ih hvataju po pijesku, vade im školjke iz usta, mahnito im razmazuju masnu kremu za sunčanje po malim, glatkim leđima. Očevi leže u hladu i gledaju u tvoje okruglo dupe svaki put kad odlučiš odšetati do plićaka i osvježiti stopala. Završile smo prvu godinu fakulteta i mislimo da smo najpametnije na svijetu. Uvjerene smo kako smo zrele, da je pamet kad imaš desetku u indeksu i znaš da citiraš Miljkovića. Snishodljivo, preko ruba tamnih naočara, posmatramo sve te zabrinute majke. Odavde, izdaleka, vidim koliko smo naivne, koliko nedorasle tim umornim, stvarnim ženama. Vidim našu zategnutu kožu i čvrste grudi, naše užegle mozgove tek nedavno upotpunjenih režnjeva, našu neobjašnjivu glad za tim nečim, tim drugim, koje nikada neće ni doći. I apsolutna uvjerenost da nikada nećemo biti kao oni – obični ljudi – da nam kosa nikada neće tako otromboljeno padati preko oguljenih ramena kao onim debeljuškastim ženetinama što trče za svojim derištima po vrelom pijesku. Koliko nadmene zablude stane u jedan trenutak na plaži. Ali ne smijem ništa da izostavim, mada se ne sjećam gotovo ničega osim tebe i onog jutra. Moram da dozovem u pamćenje generičnu plažu, da opišem pijesak koji miriše koliko i onaj s razglednice, i sunce okruglo i sjajno kao poslije fotošopa. Moram da izmislim drvo masline i komarce i uposlim sva čula, zar ne, onda je priča uvjerljiva? Treba da opišem šta je mirisalo (morska so, znoj preplanulih momaka u diskoteci i tvoj šampon od kokosa), šta smo okusile (masline, lubenice, votku koja nikada nije dovoljno hladna, borovnice; ti si mi okusila oko one noći kad mi je upao trun), šta smo slušale (ptice, naći ću negdje priručnik iz ornitologije, daću ime svakoj ako treba, pisaću pametne rečenice), šta smo gledale (svoje noge, svoje usne, svoje dlanove, samo sebe, sve drugo nije bilo doraslo našoj mladalačkoj samoljubivosti), šta smo dodirnule (ti moju bjeonjaču svojim jezikom, ja tvoju kosu na površini mora, tražim tvoje lice u svom tom crnilu). Čula, uposliti sva čula. Onda će, tobož, priča da bude živa. Koliko prezireš sva ta pompezna nastojanja da se nešto mrtvo učini živim. A vidi mene – kaskam za tim istim primitivnim tragom. Nemoj da se ljutiš. Neko mora da ispriča i ovo, makar to bila ja.”

Koji god problem stajali između Sare i Lejle, a dvanaest dugih godina stajala je jedna pogrešna rečenica, one su vezane neraskidivim nitima detinjstva zacementiranog već pri prvom susretu. Ponekad divan, ponekad otrovan odnos i njihova različitost u karakterima čine ga neodoljivim. Izabrale su razlićite puteve u životu, ali veza njih dve je  jedinstvena.

 “Rekla bi jednu rečenicu, spustila je oko mene kao mali kavez i ostavila me da se koprcam unutra sa svojom krajnje neupotrebljenom ljutnjom”.

Prvo izdanje romana je najavljivano kao „prvi roman u našoj književnosti o ženskom prijateljstvu”. O njemu su se pohvalno izrazile i poznate književnice Dubravka Ugrešić i Rumena Bužarovska.

Dubravka Ugrešić smatra da Lana Bastašić ne pripada ni našoj književnosti, niti pak pripovedačkom „brendu” slavne Elene Ferante gde bi je svi rado svrstali, već joj iskazuje najveći književni kompliment – da je svoja, dok Bužarovska roman „Uhvati zeca” smatra suptilnom pričom o našem vremenu i nada se da će postati lektira.