Kad poveriš nekom dušu i srce, očekuješ da dobiješ nešto zuzvrat. Osmeh, lepe i nežne reči. To divno osećanje živi u tebi, samo ako se stalno podgrejava pažnjom, ljubavlju ili nečim što mami osmeh na licu, čak i kad ne znaš čemu se smeješ.
Ležali smo jedno kraj drugog i osećali svaki dah i otkucaj srca. Šćućurila sam se uz tebe, tvoje široke grudi i udisala miris tvoga tela. Mislio je da mi je zima, kad sam podrhtavala. To je moje srce glasno kucalo i govorilo: "Uzmi me, tvoja sam i ničija više". Tvoja za ceo život, tvoja juče, danas i sutra. Shvatio si da je opasna ta naša blizina i ma koliko bili spremni za spajanje, ono još nije smelo da se desi. Zapalio si cigaretu, udobno smešten u mom krilu. Čuo se zvuk telefona, ali samo na kratko omeo je ovu našu idilu. Pričao si, a ja sam te posmatrala. Želela sam da upamtim svaku crtu tvoga lica, svaki mladež, pegu, oblik usana, nosa, očiju. Nežno sam te ljubila, tiho da ne čuje taj neko na telefonu, jer smo mi tajna. Još niko nije smeo za nas da zna. Vešto si lagao svog sagovornika, a ja sam se pitala na tren, probuđena iz bunila zvanog zaljubljenost, da li ćeš i mene tako lagati jednog dana. Ni slutila nisam, da će laž ili „viđenje tvojim očima" postati naša svakodnevnica.
Morali smo da krenemo. Vesti su bile loše. Morao si na put, a ja? Ja sam želela sa tobom, iako to nije bilo moguće. Morao si to sam obaviti. Poljubili smo se i rastali. Bila sam na zemlji, ali samo fizički. Moje misli su bile uz tebe. Imala sam osećaj, da ti nisam dovoljno rekla koliko te volim i želim. Koliko sam gladna tvojih usana. Osećala sam se nedorečeno, izgubljena u moru osećanja. Lutala sam. Prijatelji, porodica, svi dragi ljudi, osećali su moju odsutnost. Govorili su mi, a ja ih nisam čula. Sve sam radila onako da se uradi, jer si ti bio stalno u mojoj glavi. Budila sam se i legala sa mislima o tebi.
Dani su prolazili, a od tebe ni reči. Bojala sam se da ti se nešto nije dogodilo. Znam da te je ta vest pogodila i da si sigurno okupiran njome, ali tako sam želela da ti čujem glas. Došao si, videla sam te. Sasvim slučajno, ali to nisi bio ti. Onaj mladić što me je onako ljubio. Promenio si se. Sad si ti bio odsutan. Bolela me je tvoja odsutnost i nezainteresovanost. Pričala sam ti, mljela kao vodenica. Koliko sam se trudila da ti udovoljim, da te oraspoložim. Ništa, samo muk. Ti si gledao ispred sebe u jednu tačku i rekao mi: "Ćuti mi se. Možeš, malo da ćutiš. Da popijem na miru ovu jutarnju kafu. Kako možeš toliko da pričaš ovako rano? "
Pričao je, a ja sam ga gledala i ćutala. Nisam imala više šta da kažem. Pitala sam se: "Šta sad, da ustanem i odem, ili da ćutim i sedim?"
Uradila sam ovo drugo. On je gledao ispred sebe, više nije bilo onog nežnog mladića. Vratila mi se nepoznata osoba. Ili je uvek bio takav, a sad je pokazao svoje pravo lice. Krenuli smo. Pružio mi je ruku i privukao me sebi. Ovlaš sam ga poljubila, pogledala i bez reči otišla.
Promrmljao je :"Vidimo se, javi se"!
Koračala sam ulicom kao zombi, nesvesna onog što se dešava. Moje srce je bilo ranjeno. Patnja, zar to osećanje mora da prati svakog čoveka, a najviše da pogađa zaljubljene ljude. U tom osećanju ljudi su najslabiji, jer za njih set je ružičast i vedar.
Posut ružama, bez trnja i tamnih oblaka.

Kraj osmog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodno poglavlje romana možete pročitati ovdje

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.