Vreme je letelo. Došla je i prva godišnjica naše ljubavi. Očekivala sam potajno nešto. Neko obećanje ili, čak, veridbu. To se podrazumevalo. Kad su dvoje mladih tako dugo zajedno, sledi kraj priče ili sretni završetak.
On je znao da sam ja pred završetkom škole. Sviđalo mi se njegovo razmišljanje da žena treba da bude obrazovana. Naročito ako je i muškarac završio visoku školu. Po tome me dosta podsećao na mog oca. On je uvek govorio, da hleba u kući nikad nije dosta. On je bio svetski čovek koji je znao da putujući prikupi dosta savremenih ideja i mišljenja. Njegovi prijatelji su mu govorili, naročito bogati:"Beže,šta će tvojim kćerima škole? Kad imaš toliko bogatstvo!"
On im je uvek isto odgovarao: "Bogatstvo se potroši, ma koliko da je, a znanje nikad. Ono ostaje i može samo da se dopunjuje".Volela sam svog oca još više zbog mudrosti koju je imao. Možda se zato i jesam usudila da učinim neke stvari koje inače ne bih smela.
Čekala sam njegov dolazak. Poslao mi je poruku. Trebalo je da se nađemo na našem mestu. To je, inače, bilo gradsko sastajalište mladih. Kod suda, u senci kestena. Vešto nas je skrivao svojim gustim krošnjama, a, u letnjem periodu, opijao svojim mirisima.Retko kad sam ja njega čekala, uglavnom smo oboje stizali na vreme. To nam je bila zajednička osobina. Sve što nam je bilo isto ili slično. Ja bih to okarakteristisala kao zajedničko. Naše. Koliko sam ga volela.
Ugledah ga! Kako je lep i stasit. Baš po mojoj meri. Potrčah mu u susret, a on raširi ruke, prizivajući me u svoj zagrljaj. Obgrli me i poljubi vešto i sočno. Mrsila sam njegovu kosu, prstima. On me je privlačio sve više i više. Toliko smo bili zaneseni da nismo primećivali ljude oko sebe. Bilo je vreme šetnje, pa se već dosta njih okupilo na šetalištu. Uhvati me za ruku i mi krenusmo prema parku. Divno je bio osvetljen i prepun mladih, zaljubljenih parova.
Jedva smo našli slobodnu klupu. Sedeli smo, naslonjeni jedno na drugo. Prsti su nam se upleli snažno i pomalo bolno. Hteli smo da osetimo kako je jaka ta veza između nas. Da jedno s drugim možemo sve. Trpiti i bol i osećati istovremeno veliku ljubav i želju. Držali smo se jedno za drugo kao utopljenici. Po koja reč je bila rečena između bezbroj poljubaca.
Nebo je odjednom postalo crno. Počela je kiša. Osetili smo na sebi tek po koju kap. Štitile su nas krošnje drveća. Tek kad smo izašli iz parka, osetili smo pravu kišu. Uhvatio me je za ruku i mi smo potrčali. Tražili smo zaklon. Skrovište.
Mesto u kome će naša ljubav dobiti neku drugu dimenziju. Bio je to trenutak predaje. Moje telo je želelo njega, a njegovo mene. Čas je nastupio kad želja više ne može da se suspregne. Kad mora da pronađe svoj put i dostigne cilj. Naš cilj je bio telesno sjedinjavanje. Svaki delić tela me je boleo bez njegovih dodira. Tople ruke su milovale moje žudnjom napaćeno telo. Izvijala sam se kao mačka stenjući od tih dodira. Bolelo me je. Molilo je za dodir. Mozak je vrištao. Dodirni me! Zgrabi me! Lagano je skinuo sve sa mene. Beli čipkani veš bio je poslednja prepreka na putu sjedinjenja. Nežno ga je svukao, osećajući taj mekani dodir čipke.
Vulkan je nadolazio, erupcija se očekivala iz sekunde u sekundu. Polako, plitko, pa sve dublje i dublje, pri svakom pokretu. Osećajući moju vlažnost utonuo u mene, kao podmornica.
Siguran u sebe, u mene, sa osmehom na licu i vatrom u očima. Zapalio je vatru u meni. Gorela sam kao papir. Plamen je zahvatio svaki deo mene. Buktinja je vladala između nas. Ostvarujući sklad naših tela. U transu sam dozivala njegovo ime. Kružeći noktima po njegovim glatkim leđima, kao da je svaki pokret moga prsta bio pokret njegovih bokova, dajući im ritam i naša tela dovodeći u stanje nirvane. Dajući umirenje želji i odlazak u svet još neistraženih predela. Avantura je počela.
Svaki dio tela je pamtio. Svaki pokret je bio usađen duboko u nas. Zamagljeni prozori su govorili. Koliko je bila jaka želja za sjedinjavanjem. Konačna spoznaja veličine naše strasti i želje. Pronađen je put. Sad krećemo novim stazama. Stazama budućnosti. U kojoj prošlosti govorimo hvala i zbogom. Mir je vladao u nama, jer spoznaja da oboje želimo isto bila je veća od bilo kog dijamanta na svetu. To je bio njegov dar meni i moj njemu. Sjedinjenje u jedno. Spajanje duše i tela.

Kraj sedmog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 4 5 6

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.