Prijatelji su me uvek smatrali jakom i sposobnom devojkom. Onom koja lepo izgleda i svojim šarmom osvaja. Naravno, o dobroti nisu ni pričali. Ona se ispoljavala čak i previše. Koliko me je puta moje dobro srce prevarilo, moja dobrodušnost i želja da svima pomognem i izbavim ih iz nevolje.
Sad sam ja u nevolji. Nije to nevolja u kojoj zelenašima duguješ novac, ili se skrivaš od zakona. Ova moja nevolja nema veze sa materijalnim neprilikama.
Moja ljubav koja je do skora krasila moje srce i na mom licu ocrtavala radost sada je ugušena. Okolina nije bila naklonjena zaljubljenim i srećnim ljudima. Previše ljudi oko mene želelo je izraz patnje i tuge na mom licu. Ja sam sva svoja osećanja odmah pokazivala. Može se reći, i previše javno. Sve se ocrtavalo na meni.
Moja ljubav! Kako me je sad bolela? Nisam te videla dugo, nisam te čula dugo. Samo petnaest dana, a za mene je to kao tristo godina. Tvoje ruke me nisu grlile danima. Tvoje usne me nisu ljubile. Oči me nisu milovale. Samo tuga i bol iz mene su izlazili. Pesmom sam se lečila:
"Ni na javi, ni na snu,
već na tvom ramenu.
Sanjam ja o sreći toj davnoj, zaboravljenoj.
Kud odoše naši sni, naša ljubav i žar.
Nestate sve, zbog laži koja nikad nije izgovorena.
Neki ljudi, porukama svojim, prenosili su iskrivljene reči naše,
Uništiše naše sne,
Uništiše naše sve."
Prelazni period je uvek najteži za bilo šta u životu. Ja sam sad u tom periodu. Tvoja izdaja me je zabolela kao nikad u životu. Prošao si sa njom kraj mene, držeći se za ruke.
Ponosno si hodao uzdignute glave neodavajući svoja osećanja u susretu sa mnom. Ipak! Izdao te je treptaj oka. Možda ti je jesenje sunce na tren zasmetalo. Možda sam ja zasmetala toj idealnoj slici! Nisam htela da nas poredim, ali ona nije za tebe. Po stisku ruke vidim da ni ti to ne misliš.
Sećaš se kako smo se jednom držali za ruke. Prinela sam tvoju ruku mojim usnama i poljubila je. To je bio poljubac kome sam ti htela reći da ću te poštovati i voleti, možda ceo svoj život. Nisam ni sanjala da ćeš ti meni to uraditi. Ti si prvi muškarac koji je to uradio. Baš u tvom stilu. Slike su mi se smenjivale uporedo, naše i ove sad koje gledam, teško mi je reći, ali vaše. Tvoje i njene.
Samo što ovaj put ni ja nisam sama. Ja imam nekog. Samo što to nikad neće biti kao sa tobom. Da li da mu pružim priliku? Možda i hoću. Znam da bi mi ti to savetovao. Nikad nisi pokazao svoja osećanja muški. Uvek si se pretvarao, samo što sam ja znala da su tu. Osećala sam ih. Evo i sad mi drhti telo i želja me obuzima samo od traga tvog parfema.
On je tu kraj mene. Poklanja mi svu pažnju. Strpljiv je i tih. Nenametljiv. Divan. Ali nije kao ti. Nijedan više neće biti ti. Duboko si u meni. Koliko je neko spreman duboko da kopa i otrgnete iz mene, kao staro drvo iz korena. To ćemo tek videti. Potrebne su godine. Da li ih ja imam? Da li ja to hoću? - ostaće zagonetka!
Da li sam bila vidovita ili je to samo bio onaj ženski instinkt ne znam. Znam samo da se moja bojazan pretvorila u surovu stvarnost. Možda je prejaka reč surovu, ali u tim momentima ona je zaista bila. Naši životi bili su povezani, a da toga nismo bili ni svesvni. Jedna priča je na tren promenila naše živote. Opet sam ti bila bitna. Ti meni nikad nisi ni prestajao biti.
Susret je bio neminovan. Ovo je bio suviše mali grad da bi jedno drugo mogli godinama da izbegavamo ili, još gore, da se nikad ne sretnemo. Kao odrasli ljudi svesni situacije u kojoj se nalazimo, znali smo da nam je potreban razgovor. Njegov dolazak je izazvao različite reakcije u meni. Seli smo u obližnji kafić.
Začudo, tu nikad ranije nismo bili.
Mislila sam da smo ih sve odavno već obišli. Sto je bio mali i okrugao. Nije određivao granice, ali one su već bile tu nesvesno postavljene u našim glavama tako da smo seli i ni u jednom momentu nije bilo mogućnosti da se dodirnemo koliko god mi to želeli ili ne. Konobar je ubrzo stigao, pa je ona gluva tišina na momenat prekinuta. Razgovor je tekao veoma usiljeno i nekako neprirodno. Bilo je to teška svarnost, jer do skora smo bili ljubavnici koji su sve delili. najiskrenije, najtananije i najintimnije stvari. Koji su svoja osećanja pružali kao na tanjiru, da bi sad ona nestala. Nestala, kao uraganom odnesena.
Trudio si se da mi ne gledaš u oči. Znam da si ih uvek voleo i da si mi govorio da poseduju sjaj i vedrinu. Iz petnih žila si se trudio da budeš hladan i nezainteresovan. Bez obzira šta osećala sad prema tebi, glumila sam suprotno. Makar sam te toliko upoznala za sve ovo vreme. Bila je to veoma loša gluma, trećerazredna. Ipak, prihvatila sam sve to, jer je moje srce trebalo odgovor. Zaključak koji će ga osloboditi i skinuti teški teret.
Zapalio si cigaretu i polako mešao šećer u kafi. Pogledala sam u kafu i nasmejala se. Trzaj usne više nego osmeh. Pili smo istu kafu, produženu s mlekom. Otresao si cigaretu u pepeljari i polako pijuckao kafu. Izgledalo je kao da čekaš nešto. Verovatno mene. Uvek sam ja bila ta koja je započinjala priču. Vodila razgovor. Silila se, pronalazila teme i udovoljavala ti na sve moguće načine. Ovaj put ne.
Nisam mogla Bilo mi je svega dosta. Više nisam mogla da preuzimam incijativu, da vodim. Nisam imala snage. Sad sam ja čekala. Gledala sam te direktno u oči i ćutala. Zategnutost se mogla seći nožem.
Počeo si:"I, kako si? Šta si radila, ovih dana?"
Interesovanje za mene ovo je bilo nešto neočekivano posle perioda potpunog ignorisanja.
Odgovorila sam jednostavno:" Svašta i ništa. Ti?"
Opisivao si svoja putovanja: "Proveo sam se ludo i nezaborvno svako veče izlasci, opijanje, ženske svih boja i oblika.
Ne planiram još dugo ovde da se zadržim. Čim završim neke stvari odmah se vraćam nazad. Tamo je moj život. Ovde me više ništa ne drži".
Pričao si i pričao, a ja sam te slušala neverujući tim rečima. Očima koje me nisu gledale. Kojima je daljina bila lepša, bolja i interesantnija.
„Lepo"- hladno sam rekla.
Grlo mi se toliko stezalo da sam mislila da glasa neću pustiti. „U, vidi onu. Mršave su najbolje, žilave i fleksibilne. Možeš ih okretati na sve strane. Mogu celu noć izdržati, a da se ne zadišu".
„O Bože, to možeš samo ti!" - rukama sam prdržavala čelo, začuđena njegovim rečima.
Nadvila sam se nad šoljom i gledala u taj crni napitak.
U tim dubinama kao da sam nazirala reči koje ću mu reći. Kao da su isplivale iz dubina, ali ovog puta iz dubine mog srca. Same su krenule.
Nisam mogla da ih zadržim. Izlazile su iz mene kao nabujala planinska reka.
„Slušaj"- oštro sam rekla. Ovaj razgovor ne ide nikuda i zaista, ne mogu, da ga vodim. Moj i tvoj život su se upleli jedan na drugi u nadi da će nam biti lepo. Sve što je do sad bilo, je bilo pola pola. Sad težiš da bude sve gore i gore. Mračnu stranu svoje ličnosti sad pokazuješ. Isplivala je u pravom momentu jer sva moja nadanja da možemo imati budućnost padaju u vodu i nestaju u njoj, kao utopljenici u vrtlozima. Ja ne želim da budem tvoj utopljenik. Ne samo tvoj već ničiji. Ja želim da volim i da budem voljena. Želim da imam čoveka koji će znati u svakom momentu šta mi treba. Koji će mi poklanjati svoju nežnost. Na kraju koji će me gledati u oči ne samo kad se volimo već i kad se svađamo.
U svakom momentu. Ustala sam,a ti si me još i dalje gledao. Ovaj put ipak u oči. Zbunjeno i iznenađeno.
Izvadila sam novčanik iz torbe, izabrala novčanice i stavila ih na sto. Pratio si svaki moj pokret, mašući rukama i govoreći:
"Ne, netreba. Ja ću platiti".
Nisam te slušala jer nisam želela da te čujem.
"Doviđenja". - Okrenula sam se i otišla noseći njegov pogled na sebi.

Kraj četranaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 13

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.