Dugo smo sedeli na našoj klupi. Prebirali smo misli, ne izgovorivši ni jednu reč već duže vreme. Ljudi prolaze pored nas, a mi ćutimo i sedimo. Šapuću i odmeravaju. Mi i dalje šutimo. Stisnutih ruku. Polako osećam bol od tvog stiska. Uvek si imao jake ruke. Taj, bol mi prija. Prihvatam ga i navikavam se na njega.
Pokušavam da mi se ureže u sećanje. Trudim se da sve usadim duboko u sebe, zatrpam i zaštitim. Znam da odlaziš i to me jede. Gricka me iznutra, neostavljajući ništa. Samo pustinju. Ogoljenu i ugušenu dušu u jadu i čemeru. Ne mogu više. Nešto me guši. Pritiska me, moram to da izgovorim, iako znam odgovor. Ne želim da ga čujem, ali ne mogu više. Mnogo me boli. O majko, zašto ovoliko boli! Zar ljubav ne treba da bude lepa i nežna, puna slatkih uzdisaja i obasjana srećom. Izgovaram te reči. Znam taj izraz lica. Izraz kamena, tvrd.
Iz mene izlazi glas, ali nije sa ovog sveta. Neki vanzemaljski. Pisak, molitva i jauk. Same reči izlaze, ja ih ne izgovaram. Duša ih govori, a srce oblikuje:
„Nemoj da ideš! Ne želim da ideš!" - Još više osećam bol od tvog stiska.
On mi je potreban da zaboravim bol koja me kida.
Izgovorila sam to. Više nisam mogla nazad. Kao da sam ga iglom ubola, trgnuo se. Zagledao se u moje oči tražeći milost. Pretio je i molio. Znao si koliko boli, jer nije bilo rješenja. Njegov odlazak je bio neminovan. Nije mogao ništa da uradi. Samo da ćutao i gledao. Zagledao si se u mene. Tražio nešto u mojim očima, ali one mu nisu ponudile odgovor. Ustao je i pustio moju ruku. Okrenuo se od mene.
Da samo zna koliko me je to zabolelo. Mislila sam da će mi sad reći da me ne želi, da odlazi i to je kraj. Samo je stajao i čekao. Više nije bilo one uzdignute glave i zategnutog tela.
Sad je ispred mene stajao starac pognutih leđa i usnule glave. sam, a noge su mi drhtale. Bojala sam se da neću moći napraviti ni jedan korak. Ipak, koračala sam. Pružila sam ruku i okrenula ga prema sebi. Prizor koji sam videla, ostaće u meni do kraja mog života. Njegove divne, vesele oči su plakale. Trepavice su se slepile od suza. Onaj pogled, zamagljen i tmuran, izgledao je kao kišni oblak. Privukla sam ga sebi u zagrljaj. Drhtao je. Drhtali smo zajedno. Dugo smo tako stajali zagrljeni u beskrajnoj tišini.
Više ništa nismo izgovorili. Šta smo više i mogli reći? Znala sam da je ovo kraj koji nijedno nije želelo. Uvek sam se bojala pisane reči, jer je imala svoju čar. Nije bilo sagovornika, odgovor se čekao. Sad se bojim izgovorene reči jer odgovor je tu, preda mnom. Znala sam odgovor i bez izgovorene reči. Njegov ponos je pobedio. Prkos siromaštvu i bednom životu. Nisu ti pomogle ni moje reči o velikom i bogatom mirazu. Pobedila je borba za egzistenciju, za bolje sutra. Za našu budućnost. O kako to ironično zvuči, za našu budućnost koja možda, i ne postoji. Sadašnjost je ovde toliko prisutna i vidljiva. Boriš se za našu budućnost, a uništavaš našu sadašnjost. Našu ljubav, kojoj nije dozvoljeno da se razvije i procveta. Da iznikne u ružu sa najlepšom bojom i mirisom!
Shvatamo sve, samo pogledom.Uzima me za ruku, drugom brišući suze. Koračamo tiho, mrveći lišće pod nogama. Ne žalim za njim, ono je odavno uvelo i suvo. Žalim za nama jer smo mi živi, a već smrvljeni. Nosimo teret nečega što je moglo da se drugačije završi.

Kraj petnaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 14

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.