Posle onog susreta nisam znala šta dalje. Stalno sam u glavi vraćala film, pokušavajući da iz tog našeg bednog razgovora nešto zaključim.
Bura mi je u glavi, sve me je zbunjivalo. Nisam mogla prihvatiti činjenicu da nismo više zajedno i da u suštini, nikad nismo, ni bili. To je bilo samo poigravanje. Ko zna koliko si ih sličnih imao, a ja, budala, nasela kao kakva šiparica.
Sećanja su mi sve remetila. Na pamet su mi dolazile samo one lepe stvari između nas i potvrde da smo stvoreni jedno za drugo. To su u stvari bile tvoje reči. Koja obmana? Trebalo bi te tužiti za uvođenje u zabludu. Sve je bilo laž.
Ništa nas nije sprečavalo da budemo zajedno. Oboje smo to znali. To su jasno govorili naši susreti, naša osećanja koja su u početku bila veoma jaka. Tačno, bila. Nikako da svarim te reči, a još teže da ih prihvatim. U tim trenutcima nisam videla nikog drugog, niti mi je ko drugi bio interesantan. Sve je imalo neku dozu dosade. Ti si mi ulepšao život, učinio ga interesantnim. Čak i trčanje u parku, za mene je bio doživljaj. Kiša, sneg i vrelina. Ništa mi nije smetalo.Čak ni oznojena majica jer tvoj miris me je privlačio kao nevidljive ruke, držeći me prikovane za tebe. Udiši što dublje. Da sam mogla celog da te udahnem. Večno da budeš u meni. Kakve su mi samo gluposti padale na pamet?
U takvim trenutcima pomoć prijatelja je bila zlata vredna. Osmehe koje su mi mamili i priče koje su smišljali, čak i batinama su hteli rešiti naš odnos. Kao kod pećinskih ljudi, udari i vuci za kosu.
Sećam se jednom, posle nekog tvog putovanja. Htela sam da te čujem, ali ništa. Vešto si me izbegavao. Koji god sam telefon izabrala da te pozovem, nisi hteo da se javiš. Iznervirana u tolikoj meri da mi je u grudima vladala oluja. Izletela sam s posla i otišla na kafu.
Ovog puta nije bila tu čuvena četvorka. Ovaj put je bio tu Savo moj blizak prijatelj i muški savetnik.
Početak razgovora je bio o kome drugom nego o tebi, dragi moj, Milane.
Počela sam Savi pričati o tvom ignorisanju mojih poziva, poruka, svega..
Savo je ljutito nastavio:"Daj ga vam da mu pucam u kolena!"
„U redu je, Savo. Neće, pa neće". Smejala sam se, nabacivši posle svake Savine reči „peticu".
Smejali smo se, ali je na Savinom licu i dalje bila prisutna ljutnja.
„Šta, došao iz inostranstva pa izigrava frajera.Uvodi te u čežnju. Ne zna on da ti imaš drugare. Gde živi?"
„Ma jok, čovek trenira."- smirivala sam ga. Još mi je samo trebalo da se potuku.
„Kakav sport? Kad ga sveža, radnička mišica lomi. Samo ti oladi od njega"- tešio me je moj drugar.
Jadala sam mu se kao pravo žensko: „Kaže da ja nisam nešto i da ne voli devojke s ovog kraja".
„A, odakle je on?"- Savo se sve više crvenio, pri svakom mom odgovoru
„Iz Gacka."- stidno mu odgovorih.
„Šta, iz Gacka? A ja mislio iz Londona." Savo se sroza od užasa. „Ljuška, on ti nije ni do kolena, otarasi ga se". Kad mi je to rekao, bilo mi je drago što imam takve prijatelje. Koji me cene i vole, iako znaju da grešim.
O Bože ! Što mi to svi govore, pa čak i njegov najbolji prijatelji?
Pa, verovatno, on zna kakav je.
Tu sam završila razgovor o njemu. Usmerila sam ga na neku drugu stranu.
Posle susreta sa Savom, osećala sam se malo opuštenije. On je pričao o svojim ljubavnim jadima, ja njemu o svojim. Tako ispražnjeni, mogli smo da bolje funkcionišemo.
Najgore mi je bilo naveče. Tako si mi nedostajao. Toliko puta sam poželela da te čujem.
Osetim uz sebe. Zagrlim tvoja široka ramena, privučem se uz tebe, kao mače. Onda se vratim stvarnosti i patnja je još veća jer sad te imam samo u mašti. Stvarnost je mnogo surovija. Morala sam da nađem načina da prestanem da mučim sebe. Da se usmerim u nekom drugom pravcu.
Na kraju sam shavatila da te, nikad ničim neću moći vezati za sebe, ni brigom, ni ljubavlju, ničim. Mogu samo da se molim da budeš sretan.

Kraj šesnaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 15

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.