"Magija noći" - dvadeset sedmo poglavlje

"Nedostaješ mi", svaki dan ponavljam te reči kao da će mi ga vratiti. Više nemam s kim da razgovaram. Toliko je ljudi oko mene, a ja nemam nikog. On je bio moja srodna duša, moja inspiracija. Moja muza. Način da preživim i dočekam sutra.
Uz njega sam se uvek osećala srećno i zaštićeno. Sve ove čaršijske priče sada sve više me muče. Kraj njega, one nisu postojale, ili ih ja nisam čula. Sad nemam s kim više da delim ni lepe, ni ružne trenutke. Više nemam ništa. Samo bol i tugu koju je ostavio za sobom, zauvek.
Često ga sanjam. U snovima je moj anđeo čuvar. Svetao i sjajan, kao anđeo. Sad znam. Tek posle tog sna uviđam sličnost. Sve vreme mi je bio pred očima. Stalno su mi se u sećanje vraćali taj lik i te oči koje me prate u kom god smeru da krenem.
Dok pišem ove reči, u dnevnoj sobi na zidu je slika Belog anđela. U mislima mi je sve vreme ta slika. Nju sam skoro svake noći sanjala. Samo što je u snu Beli anđeo imao njegov lik. Danima sam mogla da sedim i da ga posmatram. Jedino je on posle njega mogao da smiri moju napaćenoj dušu.
Otac je ikonu Belog anđela kupio u Rusiji u nekoj nepoznatoj galeriji, u kojoj su izlagali slikari iz tog kraja. Ova slika je slučajno zalutala. Vlasnik galerije ju je doneo iz nekog manastira. Bila mu je veoma vredna, ali u duhovnom smislu. Ne znam kako ju je otac dobio. Vidi se da je bio vrstan trgovac, čim ju je doneo u Bosnu.
Ispričao mi je da se za nju veže jedna lepa, ali tužna priča. Neki monah ju je naslikao. Interesantno je da je on bio slep. Imao je taj dar da vidi boje i svetlo u tom svetu slepila. Ljudi uvek za slepe govore da žive u mraku, a zapravo ne znaju. Možda oni žive u boljem i vedrijem svetu nego mi slikao je razne motive, da bi, posle jednog sna počeo da slika samo Belog anđela. Njegovo lice mu se jedne olujne noći prikazalo u snu, zapravo, u polusnu. Kaže da je osetio nečije prisustvo, ali nije mogao da ga dodirne.
Kao da je prolazilo kroz njega. Video je lice puno mira i topline, obasjano nekom čudnom svetlošću.
Nije mogao ljudima da objasni svoj dar. Pustio je da vreme i njegove slike govore za njega. Tako da se po Rusiji a kasnije, po celom svetu čulo za slepog slikara. Eto, čak je i do Bosne stigao glas o njemu zahvaljujući mom ocu. Bila sam ocu zahvalna na tom daru. Kao da je znao da će mi ova slika donela makar malo utehe. Ova slika kao da je bila suđena usamljenim i nesrećnim.
Kako je vreme prolazilo, sve više sam razmišljala, o onom što sam učinila. Najviše sam se bojala osude svoje porodice, ali i sredine. Znala je i ona dati svoj danak, ali ovaj put nije bila presudna. Moja ljubav i sve ono što se između nas dešavalo, doveli su do tog čina. Znala sam često da osetim bol. Jednostavno, to je bio bol za njim. Žudela sam za njim i iz dana u dan sve više očajavala. Znala sam da želim biti s njim. Uradila sam to i ne kajem se. Koliko god se bojala osuda, uz njega sam mogla sve. Bila sam spremna za njega, ali, izgleda, samo fizički. Kad je otišao, dani su mi prolazili veoma sporo. Očekivala sam vesti, ali one nisu dolazile. Ja sam sve više patila i postajala sve mrzovoljnija. Kao da sam se na taj način pokušala zaštiti od okoline. Štitila sam svoju tajnu svim sredstvima. Često sam znala biti i zla.
Bože, sad vidim svoju nesreću. Dok ležim u svom krevetu, bolna i prebolna, osvrćem se na prošlost, tražeći neki znak, trag. Pitam se zašto si me napustio? Zašto si me izneverio i ostaviokao ucveljenu i načetu devojku? Bezvrednu u ovom vremenu. Više nisam bila ona ponosna devojka. Postala sam ogorčena. Često veoma neprijatna prema svojoj porodici, koja mi je uvek davala najveću podršku. Nisam ni Dadi smela reći svoju tajnu. Njoj, koja je bila oličenje dobrote i čestitosti, koja je svoju mladost dala nama, predano i nesebično. Nisam smela da je izneverim. Znam da bi ona to shvatila Jednostavno, nisam mogla. Previše je u mojoj glavi bilo predrasuda i barijera. To je još uvek bila tabu-tema. Nešto toliko lepo je bilo osuđivano i sramotno.Često sam se pitala: "Zašto se nisam rodila u nekom drugom vremenu?"
Bilo je u gradu slobodnih devojaka. Svoje telo su rado davale muškarcima. Smatrali su ih najgorim slojem društva. Prljavima i neprihvatljivim za to vreme. Na osnovu čega su donosili te zaključke nikad neću saznati, jer su mnogi muškarci leteli za takvima.
Koliko mi nedostaje. Patim kao što ne bih ni za roditeljima patila. Nije to samo potreba za telom. Nedostaju mi njegove reči, onaj zagonetni i iskreni osmeh. Njegova podrška, reči utehe. Sve mi nedostaje. Ne mogu da se naviknem na činjenicu da ga nema, da ga ja više nemam. Boli me i sama pomisao na to. Uzdišem i znam da moje telo to oseća. Plakala bih svaki dan. Molila da mi se vratiš, ali uzalud. Već je hiljadama kilometara daleko. Možda me i zaboravio. Sigurno mu nisam bila prva, da bi to iskustvo bilo vredno pamćenja. Možda, čak ni posebna. Imao ih je on mnogo, a ja samo jednog. Zato sam sad često zla i ohola. Krivim sebe što sam mu se tako lako dala. Bez ikakvog obećanja, bez ikakvog upozorenja. Sasvim glupo, naivno i iskreno. Tako je to lako, prihvatio i zaboravio. Izbrisao me kao gumicom. Zato sam sad sama i polako umirem. On nikad neće za to saznati, jer ja to neću dati. Ni sad ne dam da mu jave da dođe i izbavi me iz ruku beznađa.

Kraj dvadeset šestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 26