"Magija noći" - trideseto poglavlje

Poznajem te, a zapravo te ne znam. Volim te. Shvatam da to nije ljubav, već strast, divlja i zabranjena ljubav!
Nedostaješ mi, a krijem to. Vešto i sigurno, tonući sve dublje i dublje.
Gledam te dok se ljubiš sa njom. Zamišljam sebe kraj tebe. Nje nema nigde; toliko je beznačajna, nestvarna i neprihvatljiva.
Samo da znaš, nisam ljubomorna.Čudim se i sama tome, ali, zaista, nisam. Više sam uzbuđena i povređena. Kako se samo u meni komešaju ta dva osećanja. Znam da nikad ne bi mogla biti kraj tebe i razgovarati sa tobom dok si s njom. Bila udaljena metar, ili sto prija mi da te posmatram izdaleka, da otkrivam želju u tvojim očima. To nije želja za njom. Želiš mene. Onu moju divlju stranu. Izazivaš adrenalin u meni. Vučeš me da učinim nešto društveno neprihvatljivo. Da skočim i kao amazonka te zgrabim, ili da te strasno kao divlja mačka izgrebem. To bi ti se dopalo. Znam te. Sad se čudiš, jer ja sedim mirna. Poput statue, nepomična i ne obraćam pažnju na tebe. Pijem vino, ono koje najviše volim. Možda se pitaš da li tugu utapam u alkoholu. Zaista, nije to ni blizu onog što izgleda. Prija mi omamljenost koje vino u meni izaziva. Uvek si znao da je samo jedna čaša dovoljna. Samo jedna čaša da skočim na tebe i divlje vodim ljubav sa tobom. Samo jedna čaša da izgovorim sve ono što osećam. Ono što ti trezna nikad ne bih mogla reći.
Nastavljamo svoje igre, svako na svoj način. Mislim da to vešto radim, a znam da sam prozirna kao pamuk. Odala sam se mnogo puta i pokazala ti svoja osećanja. Ovaj put ne smem. Verujem u nas još uvek kakva zabluda. Moje srce veruje da ćemo opet biti zajedno.
Negde, jednog dana...
Samo se bojim da kad dođe taj dan, da mi ti više nećeš toliko značiti.
Ipak, uzimam ovoj život u svoje ruke, ili ono što mi je ostalo od njega. Sad imam njega. On je tu. Onako naivan, mlad i pohotan. Prema njemu ne osećam onu ludu strast kao prema tebi.
Osećam ljubav, samo to. Znam da nije dovoljno. Ipak u ovom trenutku to je sve što mogu da mu dam. Zahvalan je. Pruža mi nežnost i toplinu. Greje me u hladnim noćima. Deli sve sa mnom: bol, tugu i radost. Sećanje na tebe. O, da. On te zna. Kako neće, toliko je puta u noći čuo tvoje ime. Samo što ga naglas nikad nije izgovorio. Zaceljuje moje rane. Vida ih kao vidar ratnika. Ljubi mi oči, prekriva svojim usnama bol koji si mi ti naneo. Obazriv je, nenametljiv i tih.
Da li možeš da veruješ da sam ja izabrala takvu osobu. Posle tebe prihvatila bih i crnog Ciganina, ako bi mi podario iskren osmeh.
Ti si ostao.
Nisi otišao kao njen Nenad. Delilo nas samo nekoliko kilometara. Ti na jednom, ja na drugom kraju grada. Često pomislim da ćemo se sresti slučajno na ulici,u kafiću ili restoranu. Negde. Onda se vratim u stvarnost i pomislim da ti namerno zaobilaziš sva ona mesta gde me možeš sresti. Ni u najgorim noćnim morama nisam želela ovakav kraj. Uvek sam verovala da ćemo mi postojati i ako se ikad završi naša ljubav i da će, ako dođe kraj, on biti prijateljski. Nisi mogao to, tek sad sam svesna toga. Sad jasno vidim da hteo ti priznati ili ne, zavolio si me.
Samo što nisi znao (ili nisi hteo) to da mi pokažeš.
Znam i dalje gde radiš, s kim se družiš i s kim šetaš. Imaš isto društvo, iste ljude oko sebe, koji te uvlače u još veću dubiozu. Naravno, čast izuzecima. Tvoja priroda je takva. Privlačiš one koji nigde ne pripadaju i koje niko ne želi. Slično meni. Uvek naiđem na pogrešnu osobu. Prihvatim je za prijatelja, a ona mi učini toliku nepravdu. Previše verujem ljudima i cela im se dajem ne shvatajući koliko zlobe u sebi nose. Želeći da i ja takva postanem. Samo što ja imam sreću pa me dragi Bog uvek na neki čudan način opomene i vrati na pravi put. Zahvalna sam mu na tome i uvek ću biti.
Tebi ne želim ništa loše. Čak mislim da te još uvek volim. Samo što sad moja ljubav nema onaj sjaj koji je nekad imala. Ona će biti u mom srcu.
Postojaće, ja ću je negovati i čuvati za tebe. Jer srce mi govori, a ono me nikad nije lagalo, da ti nisi loša osoba i da ćemo se jednog dana sresti. Da ćemo razgovarati kao dva stara prijatelja, sa osmehom se sećati svih lepih i loših stvari. Da će nam sve to tako smešno i detinjasto izgledati. Smejaćemo se. Tek tad ću biti zadovoljna i punog srca ti reći zbogom. Sad ti to mogu reći, ali te reči neće imati pravi, istinski smisao.

Kraj tridesetog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 29