Zbunjena

I onda usledi neko ubistvo, samoubistvo, progon na poslu, maltretiranje od seksualnog, fizičkog, psihičkog, do ekonomkog... Pa hajde sad izbori se sa svim tim stvarima, budi jaka, stabilna i nemoj da poklekneš. Nisu samo muškarci sa Balkana, koji nose inat, tvrdoglavost i još toliko toga u sebi. Nađu se i žene koje su sve to. A, da zanemarimo njihovu ulogu žene, majke, domaćice. Kažu natovarile su to same sebi, pa verovatno da jesu. Možda ne bi ni tovarile da su imale druge izbore. Kako ti da u jednoj Semberiji kažeš: „Da ja imam 35 godina i ne želim da budem majka, žena, jer se ne osećam spremnom“. A onda će neko reći: „Pa ko je meni rekao da sam ja spremna da budem majka sa 24 godine, žena i domaćica“.

Nemamo pravo izbora, pa se sada borimo za to pravo i baš u toj našoj borbi bivamo zatečene ili ugušene. Da li odlukama poslodavaca ili partnera koji nas ugnjetavaju ili ne daj Bože ubiju, maltretiraju...

Gde god da pogledaš, svi te gledaju, a niko te zapravo ne vidi kao žrtvu ili potencijalnu žrtvu. Ko je zakazao, da li te velike čike koje sede u svojim udobnim foteljama okruženi nesposobnjakovićima, a one sposobne guraju u rupe ili ih ignorišu. A možda su to zapravo tvoji najbliži, koji ne vide tvoj bol ili patnju.

I tako iz dana u dan redaće se problemi, tuge, ali niko neće ponuditi rešenje. Ko i da ga ponudi, kad su svi zatrpani svojim ličnim nedaćama, nezainteresovani za poslove za koje primaju platu (jer moraju da zaližu kosu, zaboga) ili su totoalno u njih neupućeni.

Nadam se samo da će sve to izumreti sa mojoj generacijom, koja je odrasla na traumama. Da ćemo našoj deci ostaviti lepšu budućnost, ako im uošte išta i ostavimo.

Ljubica M.