„Nadam se, da ću se jednog dana probuditi iz ovog ružnog sna ili ponovo roditi kao feniks iz pepela. Zamahnuti svojim krilima i oduvati svu tugu i bol srca svoga".
Ove reči napisane nežnom, ženskom rukom našla sam skrivene u jednoj prašnjavoj kutiji na vrhu ormara.U sobi koja je odisala prašinom starom vekovima. Moja radoznalost nije mogla da se obuzda i da ne pročita makar koju reč. Naziv me je najviše privukao, kao i misterija ove stare kuće, nagrižene zubom vremena, u kojoj je nekad živela bogata begova kći. Lepa, ali prkosna devojka. Svoje mlade godine izgubila je u žali i telo rano predala crnoj zemlji. Možda sam ja u ovom trenutku jedina osoba na svetu koja je saznala sudbinu ove mlade devojke. Zlobna čaršija tog vremena smatrala ju je zlom i prkosnom.
Kako su pogrešili?
Koliko je ranjeno bilo srce njeno?
Tako krhko biće, toliko je tuge u sebi nosilo. Umrla je u dvadeset drugoj godini života. Srce joj je prepuklo. Kazali su od zlobe, a ono je presvislo od tuge.
Za neke veštica, za neke nepoznata devojka, a za mene mlado, nesrećno i tugom skrhkano ljudsko biće.
Morala sam da saznam šta piše u toj knjižici. Interesovala me je sudbina mlade devojke, o kojoj još ni ime nisam znala.
Iz dnevnika.
Odrasla sam u bogatoj porodici kao jedna od pet kćeri, ni najmlađa ni najstarija. Treća po redu rođenja. Moj otac nije od onih što su po svaku cenu morali da imaju sinove. On se ponosio svojim kćerima i pokazivao to na više načina. To nam nije iskazivao lepim haljinama i skupocenim nakitom koji nam je donosio sa svojih brojnih putovanja. Svoja osećanja i ljubav je pokazivao svojim toplim, smeđim i uvek veselim očima. Nas je posmatrao sa smeškom, kao da je njime sebi govorio: "One su moje najveće blago. Ja sam ih stvorio ovako divne i božanstvene".
Voleo je on i majka, ali, vremenom se ona promenila. Ne toliko prema nama koliko prema ocu. Imala sam osećaj kao da naslućuje nešto. Nešto što će promeniti sudbinu svih nas. Po rođenju petog deteta, ta promena se značajno primećivala, ne samo na njenim oblinama, već i u mislima, pogledima kojima nam je sve govorila. Valjda smo zato ocu bile privrženije.
Ja sam se uvek izdvajala, po ponašanju, govoru, pa čak i hodu od svojih sestara. Nekako sam bila oštrija, hitrija i brzopleta, ali u retkim momentima. Uglavnom sam bila stidljiva i retko sam šta govorila, ali samo u prisustvu nepoznatih.
Mog oca su zvali beg, pa mene po njemu begova kći. Otac je bio srpski trgovac, veoma imućan. Mnogo je putovao i trgovao sa različitim ljudima i po različitim zemljama. Prema svetu se ophodio begovski. Uvek širok u davanju i poklanjanju, a oštar u kažnjavanju i uzimanju. Bilo mu je bitno da je čovek dobar, ma koje vere bio. On mi je i dao ime Jelisaveta. Mislim da se u to doba neka princeza tako zvala, bile smo sličnih godina.
Rodila sam se u zimu. Vejao je sneg, tako da se za malo nisam rodila u kolima. Jedva su do bolnice stigli. Majka se napatila rađajući me, jer sam bila krupna beba, svetle kose i zelenih očiju. Napredovala sam čak i previše za jednu bebu. Svoje nestašluke pokazala sam veoma rano. Pretvorila sam se u vragolastu devojčicu.
Kao trogodišnja devojčica izgledala sam kao jagnje. Skoro bela, kovrdžave kose i svetle puti. Vremenom, boja moje kose se promenila i postala tamnija, skoro smeđa. Moj život tekao je bezbrižno. Mnogo smo radile, učile, ali i putovale. Lepo smo se oblačile. Živele smo u centru grada. U prelepoj kući okruženoj prostranim vrtom u kome su se pažljivo gajile biljke sa svih meridijana. Dvorište je bilo ograđeno niskom ogradom od cigle i drveta, pa smo sestre i ja mogle da posmatramo prolaznike. Imale smo sreće što je otac napravio nisku ogradu, veoma neobično za to vreme. Kada je bilo normalno napraviti ogradu visoku i dva metra. Večito smo virile iza ograde i komentarisale svakog prolaznika. Umerenost je bila moja vrlina,pa sam u davanju tih komentara bila najskromnija.
Kroz kapiju od drveta, upletenu bršljenom, izlazile smo svaki dan noseći svoje tašne pune knjiga. Škola je za nas bila obavezna i rado smo u nju išle. U Bosni u to vreme to nije važilo za sve devojke. Naši roditelji, a i uticaj zapada doprineli su da sestre i ja završimo visoke škole. Ne baš svi pet, jer neke su više bile zainteresovane za rad nego za učenje.
Pohađala sam gimnaziju, iako sam više želela da idem u medicinsku školu i da budem medicinska sestra. One su za mene bile, kao anđeli. Uvek spremne da pomognu, hitre i ozbiljne. Obučene u bele uniforme sa kapicama na glavama. Moj otac nije želeo da mu kćer pohađa školu za medicinske sestre, a majka se nije mnogo tu pitala.
Vreme je promenilo.
Jednog popodneva, vraćala sam se s drugaricama iz škole. Burno smo raspravljale o profesoru istorije i njegovom objašnjenju Francuske revolucije. Naš profesor je mnogo voleo Napoleona. Redovno nam je isticao vrednost njegovih zakona: „Morate što više znati o građanskom i krivičnom zakonu, jer oni su osnov pravosuđa većine evropskih zemalja“. Više bih volela da nam je pričao o ljubavi između Napoleona i Žozefine. O pismima, u kojima su jedno drugom izjavljivali svoju veliku ljubav.
Onako zajapurene od debate, izgledale smo kao kokoške u kokošinjcu. Moji komentari su se rado usvajali, a reči navodile na duge rasprave i objašnjenja. U jednom trenu, dok smo prolazile kraj crkve, zastala sam. Prekrstila sam se i okrenula istoku. To je nekako postao moj ritual uvek kad bih prolazila kraj crkve. Na pločniku ispred crkve stajao je mladić. Neka čudna svetlost vijorila se oko njega, kao zavesa. Čas ga otkrivajući, čas skrivajući. Vid mi se mutio, ne dajući mi da ga gledam. Srce je oči teralo, kao da je nešto propoznalo. Nešto sudbinsko. Oči su mi bile neposlušne, a misli uskomešane. Zujale su kao pčele. Nešto mi je govorilo: “Gledaj ga, on je čovek tvog života. Tvoja sudbina“. A on stamen, kao stena. Visok kao jela, što je crkvu senila. Kosa mu se vijorila, talasasta i tamna kao noć. Učinio mi se da se okrenuo, kao da sam ga prizvala svojim mislima. Trgoše me iz misli, moje drugarice i odagnaše daleko od njega.
Kao opčinjena, išla sam sa njima ne obzirući se na njihovu priču. Na njihov smeh i buku. U meni se vodila borba da stanem i vratim se. A šta dalje? Kao da mu smem prići? Kao da mu smem šta reći? Cela bi čaršija sutra brujala:“ E ona begova momku dotrčala. U naručje se bacila“. Kako je samo srce žudelo da ga bolje vidim, oseti dodir momačke ruke. Prvi put za ovih 17 godina ja sam poželela da sam buntovna, pričljiva, napadna i sve ono što nisam bila. Naredne dane, a možda i mesece, provodila sam misleći na njega. Samo jedan susret je bio dovoljan da uskomeša ovo mlado, ludo srce.
Avgust mesec, a kod nas neka vrelina spopala. Dušu nam uzima, a pluća guši. Nema hlada ni ispod one naše dunje. Izgleda da je jedino ona imala korist od ove vrućine. Plodovi su joj toliko veliki i teški da sam mislila da će, ne daj bože, ako kome padnu na glavu, odmah ga usmrtiti. Kako sam volela slatko od dunja i to baš sa tog drveta. Detinjstvo mi je najviše bilo vezano za drvo dunje i slatko koje je moja baka, najlepše na svetu pravila. Retko kad je ono zimu dočekalo i prašinu u špaizu. E, da me moja Dada čuje, jezik bi mi otkinula. Uvek je ta dobra žena vredno radila i kuću čistila. Imala je ona mnogo posla kod nas. Samo što su joj neki bili plaćeni, a neki ne. Ipak, te neplaćene najviše je volela i zbog njih se sobom ponosila. A i mi! Koliko je samo ona ljubavnih, školskih i svih drugih muka od mene i sestara čula. Ja sam joj jedina bila zagonetka. Nikad joj nisam ništa poverila, do jedared.
Da se malo rashladimo i pocrnimo, otišle smo sa drugaricama na obližnju reku. Opasna je reka Drina, ali mi se nismo bojale. Otac nas je od malih nogu dovodio i učio da plivamo. Govorio je da se tako pluća razvijaju i da nikad nećemo od pluća bolovati. Skakutale smo po vodi, prskajući jedna drugu i smejale se kao dečica.Toliko sam volela te naše, bezbrižne i naivne igre. Kako nam je prijala ta ledena voda. Nikad mi nije bilo jasno zašto je Drina od svih voda gde sam bila uvek najhladnija i najbrža. Jurila je kao da je neko goni ili da ona nekog goni. Morala sam da pročitam njen dnevnik sad mi ni najmanje nije žao. Koliko sličnosti imam sa tom devojkom, u stvari, devojčicom.

Kraj prvog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.