Do pre par dana stajala sam na samom vrhu planine, raširenih ruku i beskrajnog osmeha, zahvalna Bogu, sreći i svima onima koji su uticali da budem u tvom naručju. Uživajući u tom pogledu, okružena mirisom borovih šuma, nisam osetila da tlo podrhtava pod mojim nogama. Nisam mogla prihvatiti da ogromna planina može biti i na tren krhka i slaba. Da nešto tako ogromno, jako i sigurno može biti poljuljano. Kako je tlo podrhtavalo u mom telu je izazivalo bezbroj neprijatnih osećanja. Najtužnije od svega je bilo to što nisam imala za šta da se uhvatim. Oko mene je bio samo zrak. Pogled je dopirao do u nedogled, ali to više nije bio lep pogled, bio je tužan i samotan. Samoća se gnezdila u mojim grudima, kao onaj jastreb na ivici grebena. Nebo je menjalo boju i iz časa u čas postajalo tamnije. Vetrovi koji su do skora milovali moje lice, sad su šibali snagom oluje i pretili da me obore. Drhtavo telo je klicalo, dok je mozak naređivao da stoji uspravno, uz signale srca da se sve to može izdržati. Da je Sunce tu negde, iza one stene ili oblaka. Samo se krije, ali izaći će, obasjaće zemlju i smiriti uzdrmane duhove podzemlja. Nisam više mogla stajati tu, previše je bilo rizično. Spuštala sam se polako niz strme stene, hvatajući se za korenje biljaka, koje su uspjevale na ovoj visini. Nije mi bilo jasno kako su preživaljavale, jer se vreme menjalo iz sekunde u sekundu. List biljaka je bio grub, mesnat, tamnozelene boje, a koren je štrčao iz stene. Ruke sam već odavno zaprljala mahovinom i zemljom, ali sam znala da moram dalje. Tu za mene mesta nije bilo. Svaki korak dole, donosio je nešto sigurnije, neku veću biljku, pa čak i drvo za koje sam se hvatala kao davljenik jer stene su i dalje bile strme. Pored mene preletale su razne ptice, a sićušne životinjice sklanjale u zaklon. Kad sam osetila sigurno tlo pod nogama, zastala sam. Bacila sam pogled oko sebe i shvatila da je i ovde lepo. Pogled nije bio beskrajan, ali je bio lep. Šuma se menjala u jesenje boje, dok su visoki četinari ostali gore na planini. Izgledalo je kao da gori. Jarke boje crvene, narandžaste i žute vraćale su toplotu mom telu, a toplota sunčevih zraka crvenilo obrazima. Kad dođe zima, sve će biti belo i skriveno od pogleda. Napajam svoje oči ovom lepotom. Osluškujući žuborenje potoka i poslednji poj ptica. Tek kad sam se spustila u podnožje planine, shvatila sam da je i ovde lepo. Na vrhu se čovek zaista oseća sjajno. Ispred sebe ima ogroman prostor, nebo, oblake, sunce i tišinu. Na tren mu sve to pripada, ali je nesigurno i nezadrživo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.