"Magija noći" - dvanaesto poglavlje

Naša zajednička ljubav je pobedila. Mislim na istoriju, ne na našu emotivnu priču. Uvek te srce vodi. Tako je ovaj put njega odveo u Egipat - „Kolevku istorije".
Otišao je bez mene. Nije mi dozvolio ni da dođem na aeorodrom da ga ispratim. Mislim da ne voli opraštanja. Čisto muška stvar. Poslala sam mu mnogo poruka, ali ni na jednu nije odgovorio. Imao je cilj i ka njemu je išao. Da li je znao da me to ponašanje povređuje, ili ne? To nikad neću saznati. Jer mi on to nikad ne bi rekao ili pokazao, a možda nije ni primećivao.
Posle dva meseca istraživanja. Vratio se posle bavljenja, strastvenim i veoma skupim hobijem. Za vreme njegovog odsustva održavali smo kontakt prepiskom na internetu. Odgovarao mi je na svaku desetu poruku, a kad bi i odgovorio, to bi bilo kratko i nezainteresovano. Nekoliko puta smo se čak i naljutili jedno na drugo. Tako da je njegov dolazak, bio prekriven velom šutnje.
Moja luda ženska pamet mi nije dala mira, pa sam ga nazvala. Opet prva. Po ko zna koji put. Videli smo se. Taj susret je bio susret sa mnogo monologa sa njegove strane. Ja sam ćutala i slušala shvatajući da u njegovom životu nema baš mnogo mesta za mene. On je bio u svom svetu. Očaran više ženama nego istoriskim mestima.
Pitala sam se šta ja tu radim. Ustala sam sa osećajem muke u stomaku i krenula.
Primetio me je i pitao: „Gde ćeš?"
"Moram da idem!" Okrenula sam se i otišla svesna njegovog pogleda, razjapljenih usta i nedovršene rečenice.
Brzo sam koračala, ne razmišljajući o visini mojih potpetica i mogućnosti saplitanja. Ne! Samo da se udaljim od njega, odzvanjalo je u mojoj glavi.
Uskoro sam otišla na neki službeni seminar na kome sam provela mnogo sati radeći. Bilo je tu i nekoliko prijatnih večeri, ali, uglavnom, moje prisustvo je izostajalo. Umor me je savladao više puta.
Povratak kući mi je prijao. Vikend je bio preda mnom, pa sam razmišljala kvalitetno da ga iskoristim. Odmor u mojoj oazi mi je bio više nego potreban, a i moji prijatelji. Telefon je divna sprava, ali ne baš toliko, kao topao zagrljaj prijatelja i stisak ruke. Nisu bile potrebne reči, samo njihovo prisustvo. Šutnjom se moglo mnogo reći.
Ipak nisam dugo bila sama, ni opuštena.
Susret je bio neminovan, u stvari, namešten. To su naši prijatelji uredili. Mislim da su mislili da smo jedno za drugo. Iako ni sami nismo više znali.
Sastali smo se na najudaljenijem mestu u gradu. Sedeli smo jedno pored drugog. Mislila sam da će sesti preko puta mene, ali nije. Za živo čudo, razgovor je vrlo lepo tekao. Veoma opušteno. Videlo se da smo nedostajali jedno drugom. Čak u jednom momentu njegova ruka je krenula da me zagrli. Brz dodir je bio sve. Mom srcu i previše da zatitra kao list jasike.
Opet smo bili iskreni jedno prema drugom, a uz gomilu komplimenata opet sam popustila, pred naletom njegove iskrenosti, koja je trajala samo tih dva sata, jer već sledeći dan njegovo razmišljanje je bilo drugačije.
Predala sam mu se. Moje telo ga je tražilo, strast nas je zapalila. Drhtaji su govorili sve.
Bili smo ponovo spojeni. Za mene to je značilo mnoštvo stvari, a za njega zadovoljenje potrebe. Bolje išta nego ništa. Ni sama ne znam zašto sam ovo napisala. Sad sam ljuta. Tad, tad bih rekla da je i on uživao, da me je i on u tom trenutku trebao, isto kao i ja njega.
Vreme je prolazilo, a ti si se sve više menjao. Dosta vremena si provodio sa nekim ljudima koji ti nisu bili tvog nivoa. Uglavnom neobrazovani. Glumili su neke m oderne ljude. Konzumirali sve što vole mladi. Ponekad bih pomislila, po promenama ponašanja, da je reč o nečemu mnogo strašnom i po mojim shvatanjima neprihvatljivom. Po nekad bi pomislila da si lud. Psihički bolesnik koji se vešto krije. Da su tvoje promene ponašanja posledica neke bolesti i da ti je lečenje neophodno. Volela sam psihologiju i često je čitala.
Tvoje ponašanje se moglo podvesti pod neku od duševnih bolesti. Opet, to je mogla biti i dobra gluma. Način da okolinu privoliš da te prihvati takvog sa svim promenama i da je to najbolji način manipulisanja. Samo što si ovaj put pročitan. Jednom si mi to i priznao. Naravno, opet u retkim trenucima tvoje prisebnosti, iskrenosti i samilosti prema meni i mojim osećanjima. Mislim da su me sve ovo vreme sa tobom spajali ti momenti u kojima si bio onakav kakvog sam te zavolela. Verovala sam da ćeš opet biti onaj nekadašnji i da ćemo mi biti u savezu. Par koji će vječno trajati. Jer nas je povezivalo nešto što nikom drugom nije bilo jasno. Znali smo jedno drugo. Dobro smo se poznavali, iako to drugima nikad ne bi smo priznali .Previše smo bili, ili smo to pokazivali, da smo jaki i nezavisni. Zavisili smo jedno od drugog. Crpeli smo energiju jedno od drugog. Ipak, izvor je presušio. Više nit sam mogla, niti sam imala snage, ni volje. Videla sam da su ti svi važniji od mene.
Svaka moja reč ti je bila dosadna. Svaki moj postupak neinteresantan. Jedino su ti moji poljupci još godili, iako si i njih počeo komentarisati. Počeo si me odbijati od sebe. Više nisi krao moje dodire, sada si ih ignorisao. Mislila sam da pri svakom dodiru moje kože osećaš gađenje. Samo u retkim trenucima, kad nisi mario ni za šta, osećao si potrebu za mojim telom. Ja više nisam mogla. Osim srca, sad je i moje telo zanemarivalo svoju ulogu. Nisam to više mogla podneti. Osećala sam da to radiš kao s nekom iz izloga. Meni je bila potrebna ljubav, ali ti je više za mene nisi imao. Ovaj put ja nisam mogla na silu. Ma koliko to želela, ma koliko sećanja navirala, nisam mogla. Previše si me slomio. Izgarala sam od želje za tobom i, na kraju, izgorela.Čaša se prelila. Kao i moja duša. Više nije mogla.

Kraj dvanaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 11