"Magija noći" - dvadeset drugo poglavlje

Jedna priča je na tren promenila naše živote. Opet sam ti bila bitna. Ti meni, nikad nisi ni prestajao biti.
Pre više od deset godina, pred polazak u srednju školu, doživela sam jedno divno iskustvo. Dobila sam poziv od svoje kume Gage da zajedno idemo na letovanje. Ona je imala ćerkicu i nije mogla da krene sama. Trebao joj je neko siguran da ide sa njom. Pošto ni suprug, ni njena majka nisu mogli, ja sam predlog rado prihvatila.
Krenule smo na planinu. Jednu od najlepših i najvećih turističkih destinacija u susednoj državi Srbiji. Reč je o Zlatiboru. Tamo nikad nisam bila, a čula sam da je predivno u svim godišnjim dobima.
Odvezao nas je kumin rođak, tako da smo baš uživale u putu. Stigle smo pred mrak tako da nisam mogla dobro osmotriti naše odredište. Videla sam samo da je to jedna simpatična zgrada, okružena borovima i jelama zaštitnim znakom ove planine. Izašle smo iz auta, udahnuvši svež i prijatan zrak. Kuma me je upozorila da su na planinama večeri veoma hladne. Ponele smo stvari i ušle u odmaralište. Na vratima nas je dočekala jedna veoma prijatna devojka. Sviđao mi se njen naglasak. Izgleda da je ovo podneblje više vuklo ijekavici nego ekavici. To mi se bilo svidelo. Ipak je ovo bio prvi put da idem daleko od kuće, bez mame i brata.
Smestile smo se u dvokrevetnu sobu. Uneli su i jedan pomoćni ležaj za moju kumicu Maju. Izvadile smo stvari iz kofera i sišle na večeru. Odmaralište se zvalo „Sevojno". Ispred restorana je bila velika terasa puna cveća. Izašle smo tu posle večere, jer je veče bilo divno. Mesec je visoko sijao i obasjavao celi park. Oko nas su bili drvoredi visokih jela. Kroz šumu je vodio puteljak do glavnog puta, tako da sam se osećala kao u nekoj bajci. Uslužio nas je jedan veoma lep i mlad konobar. Imao je oko tridesetak godina. Ličio mi je na nekog glumca, ali nisam mogla da se setim na koga.
Veče je proticalo u lepom raspoloženju, ali umor nas je brzo savladao.
Legla sam na krevet i odmah zaspala.
Jutro je osvanulo sunčano i toplo. Nagoveštavalo je veoma topao dan. Meni to nije smetalo. Ja sam uživala na suncu i željno upijala njegovu toplotu.
Kuma je rano otišla na vežbe u susedni hotel, a ja i Maja smo ostale. Ona je bila jedno veoma slatko i veselo dete, tako da nisam imala puno posla oko nje. Posle doručka vozila sam je u kolicima. Razgledale smo okolinu. Kad se malo unervozila, pustila sam je da šeta, da se umori. Ubrzo ju je savladao umor pa je zaspala. Odvezla sam je do hotela. Pokrila sam je pamučnom maramom, jer sam se bojala da se ne oznoji. Bile smo na terasi. Ponela sam svoj dnevnik, pa sam u njega bilježila sve što mi se dešavalo.
Za susednim stolom je sedela veoma lepa i mlada devojka. Pričala je sa neke dvije žene. Pretpostavila sam da joj je jedna od njih majka. Primetila je i ona mene, pa smo se nasmejale jedna drugoj. Predstavila sam joj se. Prešla je za moj sto, pa smo nastavile s upoznavanjem. Zvala se Jelena i bila je rodom iz Niša. Mislila je da je devojčica koja spava moja. Izgledala sam joj dosta starije. To je bilo uvek tako. Moja visina i konstitucija su mi večito davale više godina nego što imam. Rekla sam joj da je to moja kumica. Došlo je i vreme ručka, pa smo razgovor nastavile u trpezariji. Isti onaj konobar nas je služio kao i mene prvo veče. Zajedno smo zaključile da nam liči na glumca De Nira. Uskoro je i kuma došla, pa sam bila slobodna. Preuzela je Maju.
Jelena i ja smo otišle u šetnju. Odgovaralo mi je društvo vršnjakinje. Bojala sam se da neću imati društva, mog uzrasta za izlaske i druženja. Svaki minut smo provodile zajedno. Čak smo jedan dan iskoristile, da odemo i na plivanje. Tu smo upoznale neke košarkaše. Odmah smo se sprijateljile s njima i zakazale viđenje.
Zlatibor je bio pun lokala za mlade tako da smo uživale u svakom trenutku. Družile smo se s košarkašima. Išle u diskoteku, igrale. Postale smo prave prijateljice.
Sutradan za doručkom ponovo smo bile zajedno. Pile smo kafu na terasi. Ja sam okrenula šolju. Jelena se iznenadila. Rekla sam joj da znam da gatam u šolju. Smejala sam se kao veštica, da prizor bude potpuniji. Rekla je da sam blesava. Konobar, naš De Niro, nam je prišao.
„O, pa to znaš da gledaš u šolju"-veselo je konstatovao.
„Da, znam"- samouvereno sam odgovorila.
„Ove naše kuvarice su popile kafu. Hoće da gataju, a ne znaju.
Hoćeš ti da im gledaš u šolju? -umiljato me pitao.
„Hoću"- ustala sam i krenula za njim u prostoriju za osoblje.
Jelena je išla iza radoznalo gledajući mene i celu ovu situaciju.
Sela sam. Konobar me je predstavio. Neke žene su se nasmejale i upoznale se sa mnom, a neke su me gledale ispod oka.
„Ajde, dete, da čujem šta ćeš mi slagati "- javi mi se jedna veoma krupna i prijatna žena.
„Važi, ali moramo prvo nešto da se dogovorimo" - rekoh im,a one me u čudu pogledaše.
„Ja ću vam gledati, ali, ako pogodim, dobijam onaj divni koh što ste ga jutros služili"
„Može"- brzo su se složile uvidevši da su dobro prošle.
Uzela sam šolju od te prijatne žene, koja mi se na prvi pogled veoma svidela. Okretala sam je dole gore, ali nisam joj mogla mnogo reći. Ipak, po izrazu njenog lica, zaključila sam da je zadovoljna.
„E, od mene imaš kolač",-potapša me po ramnu, veselo izgovarajući te reči.
Tako su se smenjivale jedna za drugom. Na red dođe jedna visoka žena tamne, kovrdžave kose i ne baš prijatnog izraza lica.
Grubo mi reče:" Ja ne verujem da ti baš znaš u šolju gledati, ali eto. Kad si svima, ajd i meni".
Neki inat se javi u meni, pa mi se u šolji ukazaše, neka čuda. Jasno sam videla sve slike. Naročito jednog muškarca.
„Ja vam vidim nekog muškarca. Stiže iz daleka. Veoma brzo".
Pogledala sam u ženino lice. Izgubilo je svaku boju. Raširila je oči ne verujući ni jednoj reči. I ja se malo prepadoh. Ostale žene se uskomešaše. Ona što mi je bila veoma prijatna, odmah se oglasi:„ Eto, vidiš da devojka zna. Njoj je sin daleko. Očekuje ga uskoro. Ova vest joj je bila veoma bitna i pomalo šokatna."
„ Ja sam videla ono što jesam. Kad mi se prikaže ja vidim, a nekad ne ", iskreno sam odgovorila.
Iznenađena žena ustade i zahvali mi se. Kratko mi reče: „Nisam ti verovala, ali sad da. Hvala ti. Imaš kolač i od mene."
„Hvala. Ja ću da se ugojim od svih tih kolača",- veselo rekoh.
Malo sam se čudno posle toga osećala. Brzo smo se Jelena i ja vratile starom ritmu. Ta noć je naša poslednja i htele smo da je maksimalno iskoristimo. Obukle smo najlepšu odeću što smo ponele i krenule da se nađemo sa našim drugarima, košarkašima. Pevali smo i igrali do jutarnjih časova u jednom lepom restoranu. To je bila nezaboravna noć.
Jutro nam je rano svanulo. Jelena je morala na autobus. Otišla je prvim jutarnjim u Niš. U suzama samo se pozdravile i poželele jedna drugoj ponovno viđenje. Poželele smo da se ovo prijateljstvo nikad ne raskine.
Ostala sam sama na stajalištu i gledala kako se moja prijateljica udaljava. Plakala sam kao malo dete. Vratila sam se u hotel. Svi su primetili tugu na mom licu. Ja sam sad tu bila već domaća i s osobljem sam se lako i brzo uklopila.
Preuzela sam svoje obaveze oko kumice, pa mi je dan brzo prošao. Ipak, ostali dani su bili veoma prazni. Jelena je otišla. Košarkaši su otišli. Ostala sam sama, ali ne zadugo. Primetila sam jednu devojku. Pozdravila sam se se njom, ali se nismo upoznale. Ona je bila kćerka, jedne od kuvarica.
I to baš one ljubazne
Brzo smo se upoznale i sprijateljile. Zvala se Ivana. Bila je drugačija od Jelene ali, takođe, veoma zabavna. Ostatak svog boravka na Zlatiboru provela sam u Ivaninom društvu. Upoznala me je sa svojim društvom i ponovo mi je bilo lepo. To letovanje će ostati kao jedno od najlepših u mom životu.
Gde se u sve ovo uklapaš ti? Kažu da je život je čudo. U našem slučaju i jeste.
Ponovo smo bili na ratnoj nozi. Više i ne znam koji put. Ipak tvoj rođendan je bio razlog, da obnovimo naše prijateljstvo i da ja budem ta koja će ti prirediti veliko iznenađenje. Dogovorila sam se sa tvojim drugarima, da na vašem treningu priremimo malo iznenađenje za tvoj rođendan. Dvojica tvojih najbliža prijatelja i ja uleteli smo u sportsku salu sa svežnjem šarenih balona i rođendanskom tortom. Naravno, sa svećicom. Iznenadila sam te. Izraz tvog lica je na tren bio ponovo vedar. To mi je i bio cilj. Bio si veoma pristojan, čak si mi se i nasmejao. Kad smo ostali sami, vratio si masku na lice. Onu, kojom me od sebe oteruješ već nekoliko meseci. Ovaj put ti je i uspelo.Iscrpeo si me. Osećala sam se prazno kao balon kad se izduva. Mislim da si prvi put video na mom licu i shvatio da zaista to mislim. Do sad su ti to bile samo reči bez jasnog i pomalo lažnog značenja.
Sedela sam i dalje tu, pokušavala naći način da vodimo kakav-takav razgovor. Nekako smo se dotakli teme odmora i Zlatibora. Setila sam se da si govorio, da si nekad živeo tamo. Pretpostavila sam da je to bilo neko odmaralište, a ne stan ili kuća. Bila sam u pravu. Kad si počeo da mi objašnjavaš gde se nalazi odmaralište „Sevojno", nisam mogla da verujem. Kad sam ti rekla da sam tu provela jedno od najlepših letovanja, pre više od deset godina, iznenadila sam te. Najednom u meni je proradio instinkt. Moje šesto čulo.
Napokon sam naučila da te slušam: „ Gde si ti bio tada ?" - izgovorih veoma uzbuđeno, jer sam osetila neku energiju.
„Nisam bio tu" - čudno si me gledao.
„Znaš li ti da sam ja tvojoj majci gledala u šolju"? - Nisam verovala da ja ovo izgovaram. Kao da mi je neko sipao reči u usta i govorio mi šta da pričam. Šokirala sam i tebe i sebe.
„Ma, daj"! - odmahnuo si rukom. Kao da želiš oterati moje reči.
„Ne znaš ti gledati u šolju". - tvrdio si.
„To mi je i tvoja majka rekla"- uzvratih mu.
„Pa, kako je izgledala? Kako se zvala?"- krenuo si sa pitanjima.
„Sećam se da je bila krupna, kratke, tamne , kovrdžave kose. Imala je neki čudan izraz lica, više bolan, nego ljutit. Gord. Da, to je prava reč. Kao da gledam nju kad gledam tebe. Ponavlja se neka slika. Iako je to bilo pre mnogo godina. Mene nije interesovala neka žena, ali ona je ostavila neki utisak na mene, kao da smo se povezale tada."
Bila sam zapanjena ovim saznanjem. Iako si glumio ravnodušnost, mislim da si bio i ti iznenađen. Još kad sam ti rekla da sam se družila i sa Ivanom, to je bio vrhunac. Čak sam imla i fotografije kao dokaz mojih reči. Kako si nepoverljiv prema meni bio? Ne bi me iznenadilo, da si rekao da sam od nekog to čula ili izmislila tu priču. To veče sam zaključila, koliko god ti bežao od mene, ili ja od tebe, uvek ćemo se vraćati na isto. Mi smo povezani i to nije nešto što se tek tako možeš raskinuti. Nebeske sile kad se uključe, one svemu daju neki jači i moćniji vid.

Kraj dvadeset drugog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 21