"Magija noći" - dvadeset treće poglavlje

Mnogo vremena je prošlo i još mnogo će proći ja mu neću reći zbogom. Odglumiću pred svima, vedru i nasmejanu devojku. Iako znam da će im izraz mog lica sve reći. Jer, ono je ogledalo duše moje. Sebe u ogledalu neprepoznajem. Vidim neki izgubljeni, izopačeni i nejasni lik.
Sve je tu na svom mestu, usne, oči i nos, ali je drugačije. Nešto na njemu već dugo vremena nedostaje. Nešto tako očigledno i vidljivo. Samo sam ja zaboravila da ga stavim. Da. Setila sam se. Osmeh. Otišao je sa njim. Napustio me je kao i on. Onaj divni, veselo i iskreni osmeh.
Postala sam sama svoj zatočenik. Više nije u pitanju prostor, kuća ili dvorište. U pitanju je nešto mnogo teže. Moj lični zatvor i moje lično zatočeništvo. Više ne osećam ništa. Postala sam krpena lutka koju iglicama ubadaju, a ona se nepomera. Sve je odneo, samo su sećanja ostala.
Otvorim ormar i gledam haljine koje sam nosila u šetnji sa njim. Na plesu sa njim. Sve su one bile sa tobom, a sad su same kao i ja. Zarobljene u ovom drvenom ormaru. Otvorim ga s vremena na vreme. U stvari to Dada radi. Voli da provetrava moje stvari. Ja više nemam snage. Ipak, ovaj put sam ga ja otvorila. U poslednje vrieme živim kao u polusnu. Pola dana spavam,a pola životarim. Sad te je san oživeo.
Sećam se našeg izlaska. Tad sam bila u ovoj cvetnoj haljini. Evo, upravo je dotičem.Prelazim prstima preko te tanke tkanine. Mirišem je. Osećam njegov miris. Urezan je u mom sećanju.Tkanina je upila njegov miris. Setila sam se one divne, kišne noći. Noći u kojoj sam ti se predala i telom i dušom. Sigurna u našu ljubav.Uverena u večnu zajedništvo. Spojeno i neraskidivo, uvezano koncima sudbine. Film se odvijao pred mojim očima. Čula su bila podstaknuta tvojim mirisom. Sad ih ništa više nije moglo zaustaviti. Ponovo sam bila ono voljeno i sretno biće. Dotakla sam svoje lice i na njemu na tren napipala osmeh.
Trzale su se usne i stvarale te divne iskrivljene linije.Onda sam se vratila u svoju sobu. Izašla sam iz tog divnog sna. Ogledala sam se u ogledalu na vratima ormara. Ponovo sam to bila ja. Ona vesela devojka, ali samo na tren. Jedan šum je iskidao sve niti povezane sa snom i vratio me u stavrnost.
Ponovo sam krpena lutka, koja sedi skrštenih nogu i prebire po sećanju. Mazim ovu haljinu. Suze se slivaju niz moje, već koščato lice otupelo od boli i ispijenosti. Liju kao vodopadi. Padaju po tkanini. Ovaj put haljina upija suze kao nekad tvoje mirise. Ostala bih tako sklupčana još večnost da Dada nije ušla. Postala je moja senka i čuvar isrgla je iz mojih ruku to parče tkanine hvatajući me u zagrljaj i smirujući me svojom toplinom i nežnošću. Suze su slivale. Samo ovaj put smirenije kao da odaju neku počast i duši daju smiraj.
Ninala me je satima. Njene ruke su me stezali istom jačinom kao pre nekoliko sati. Znala je da me možda poslednji put drži svesnu i prisutnu na ovom svetu. Moja verna i mila Dada.

Kraj dvadeset trećeg poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 22