"Magija noći" - trideset šesto poglavlje

Konačno kraj. Prvi put u tvom prisustvu nisam osećala nemir. Ponašala sam se opušteno, kao da nisi tu. Osećala sam blago prisustvo pokornosti u tvom glasu kad si ulazio i pozdravio društvo. Prošao si kraj mene, bacivši letimičan pogled. Ja sam se zadubila, glumeći da te neprimećujem. Seo si, a ja sam ustala i otišla. Nisam mogla da sedim tu. Nije me uznemiravalo tvoje prisustvo, koliko želja da nisam tu. Nije mi prijalo. Osećala sam da moram da izađem. Sve stvari sam radila po osećaju, pa zašto ne bih i sad. Prije bih trčala da budem u tvom društvu, da se okrznem o tebe, krišom da te posmatram. Više ne. Došao je trenutak kad ti mogu reći zbogom. Ipak nemoj da misliš da bolujem. Imam osmeh na licu, očigledno, preživela sam. Volim ja tebe i voleću te, verovatno, još dugo, ali sad prema tebi ne osećam ono što mi je davalo snagu da idem za tobom i pratim te. Previše snage sam uložila u tebe. Iscrpio si me. Nisi mi ništa dao, a sve si uzeo.
Odlazim od tebe nasmejana. Suza više nemam. I hoću da plačem, ne mogu. Nešto mi ne da. Sve poruke od tebe što sam ih čuvala, sad ih brišem. Nema više potrebe da budu tu, niti da me podsećaju na tebe.
Srećem se sa tvojim prijateljima, konačno svesna da mogu da pričam s njima o tebi bez ikakvog ustezanja i bojazni da ću nešto pogrešno reći, uraditi, što bi sutra tebe naljutilo. Sad sam opuštena jer znam da te više nema u mojoj glavi, ni u mom srcu. Sedim sa tvojim prijateljima u tvom klubu. Oko mene je mnoštvo mladih i veselih ljudi. Meni veoma dragih. Moje prisustvo ti smeta čini te nervoznim. Tražiš i nalaziš način da odeš. Smeta mi to, ali ne pokazujem. Trudim se da mi bude lepo i da se opustim. Nisam znala da ne možeš podneti moje prisustvo. Veče se privodilo kraju. Dosta je ljudi već otišlo. Samo je nas još nekoliko ostalo. Piće je već duže vreme uzelo svoj mah. Igrali su i pevali, čak i oni koji to nisu nikad. Odjednom na vratima si se pojavio ti. Mrak je vladao svuda oko nas.
Samo svetla noćnog kluba obasjavala su prostoriju i ispunjavala svaki kutak veselom svetlošću svih boja. Uzeo si ono po šta si došao. Pričao si na vratima sa prijateljima. Ja sam te posmatrala. Upijala sam te očima i tražila tvoj zadnji pogled. U tom momentu okrenuo si se prema meni i na kratko zadržao pogled. Svetlo ti je zasmetalo. Nisi bio siguran da sam to ja. Kad su ti se oči privikle na svetlucanje, razaznao si moju figuru. Gledao si i znao si da te gledam. Ponovo smo se povezali, makar na tren. Ponovo sam osetila onu našu energiju, ali nisam htela da se zanosim. Odagnala sam misli o tebi i prepustila se muzici. Otišao si, a ja sam ostala. Preuzela sam delove tvog života. Znala sam da se osećaš pokradeno. Ti si to hteo. Želim ti mnogo sreće u životu. Jednog dana, kad shvatiš moju vrednost, možeš doći i reći mi to. Čisto da znam da sve ove godine koje sam ti dala nisu bile uzaludne. Ponovo se osećam kao pobednik, iako ti, verovatno, ne misliš tako. Više me nije briga. Sad idem dalje, jer znam šta hoću i imam cilj. Samo još jednu stvar moram da obavim, koja me donekle seća na tebe. Moram da posetim Jelisavetu i da joj se zahvalim. Kad bi znala koliko je bilo vredno ono što je napisala, mislim da bi joj bilo drago. Dala mi je snagu, onu koju ona nikad nije imala.

Kraj trideset šestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 35