"Magija noći" - trideset osmo poglavlje

Morala sam da je obiđem. Čitanje njenog dnevnika me je povezalo sa njom nekim tajnim nitima. Jednostavno sam morala da vidim gde počiva i da joj se zahvalim. Vođena njenim rečima, mislima, onim što je preživela, postala sam deo nje. Shvatila sam vrednost svog života. Bila sam joj zahvalna i uvek ću biti. Noseći ove bele ruže, nježne i krhke kao što je ona bila, shvatila sam da sam ja jaka i da ću uvek to biti. Da, ljubav može sve podići do pijedestala, ili spustiti u najmračnije tamnice porušenog zamka. Shvatila da želim ljubav koja će me nositi na svojim krilima svetlosti i darovati mi najmanje osmeh dnevno. Taj trzaj usnama, koji ću samo ja prepoznati u mnoštvu ljudi, svetlost očiju u mraku i otkucaje srca, kraj piska voza. Tražiću je dok je ne nađem, jer onaj koga sam ja htela, nije imao hrabrosti da bude moj. Verovatno nije ni bio vredan moje ljubavi. Da je shvatio borbu mog srca i pružio snagu svom, zajedno bi izneli nešto što niko nikad nije imao. Koračala sam popločanom stazom oivčenom visokim borovima koji su stajali uspravno kao kameni vojnici, tražeći poštovanje i mir. Kamena kapela i kamene ploče nad grobovima bile su gorak pokazatelj mesta gde se nalaziš i ko te okružuje. Svesno ili nesvesno, tražilo je od tebe poštovanje i hod odmeren i lak. Tišinu, jer tu počivaju oni koji su je napokon dobili. Tvoje mesto je skriveno u senci velike srebrne jele. Odolevala je vremenu, iako se videlo da je veoma stara, ali i dalje lepa i mirisna. Njena krošnja se njihala sad u jednu sad u drugu stranu odajući poštovanje onoj koja tu počiva. Sve je tako uredno, iako se ploča malo okrnjila na krajevima, pokazujući vreme koja je tu provela. Možda i žali što pokriva nekog ko nije zaslužio tako zlu i nesrećnu sudbinu. Nekog toliko mladog i nevinog. A opet zahvalna što prekriva baš tu lepotu i mladost. Pazim gde ću stati, bojeći se da ne povredim, ni sama ne znam koga ili šta. Stari ljudi kažu da je greh hodati po grobovima. Stojim kraj tvog uzglavlja blago se naginjući da vidim tvoju izbledelu fotografiju i okrnjena slova.
Poslednji pozdrav tvojih najmilijih. Spuštam se da pomilujem tvoju kosu. Iako znam da milujem hladni mermer koji te pokriva, taj kamen koji te štiti. Očekujem da je hladan, a zapravo je topao. Do skora ga je sunce milovalo, ali se brzo sakrilo. Jela ga je sprečavala da te osvetli, kao da se bojala da će te ukrasti. Neki mi je čudan osećaj u grudima, blago me steže, pa me popušta. Osećam suze na svojim obrazima. One ti zahvaljuju. Nemilice teku, ali ja neću da ih brišem. Neću da ih zaustavim, jer moram da ti ih dam. To je najmanje što mogu. Jer ti zaslužuješ i više od njih. Hvala ti, što sam shvatila šta želim. Bez tvoje pomoći i snage koju si mi nesvesno ulila to nikad ne bi uspela. Veruj mi. Palim sveću, prinoseći je kamenu. Plamen titra nošen vetrom i povija se. Kao da i on tuguje. Vosak se savija od topline i nestaje. Kao i ti. Koju je bol savio i odneo u mračne odaje, napuštenog , srušenog, ledenog i nikad neispitanog zamka. Odlazim i okrećem ti leđa. Moram, na taj način želim da pokidam niti koje nas spajaju, jer iako zahvalna, ja sam i sebična. On me čeka, stoji i posmatra me sa blagim smeškom na usnama. Prati ritual koji sprovodim nad tobom Jelisaveta. Evo, prvi put ti spominjem ime. Neka jeza me obuzima. Ali njegovi topli prsti me vraćaju u stvarnost i ja znam da tu ne pripadam. Bojim se, da saznanje o lepšem životu neće nestati, jer mesto gde sam je mesto tuge i bola. A ja ga ne želim, jer napokon znam šta hoću, a to je život.

Kraj romana "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 37